Moric Šulce iz Minhena upravo je završio prvu godinu na Pravnom fakultetu u Bonu. A tome je prethodila godina dana u Izraelu. „Zašto Izrael? Godinu dana u srednjoj školi proveo sam u Nju Džersiju (SAD) i tamo sam se sprijateljio s jednom izraelskom porodicom. Nakon što smo se svi vratili kućama, odlučio sam da ih posetim. Bio sam fasciniran kulturnim različitostima, jezikom i verskim tenzijama koje oblikuju život u Izraelu“, objašnjava Moric.

Nakon te posete odlučio je da spakuje kofere i otputuje u Izrael na godinu dana. Najpre je mesec dana proveo u Jerusalimu gde je išao na kurs hebrejskog jezika, a onda je otišao u Haifu gde je radio kao praktikant u Centru za nemačko-evropske studije. Pohađao je i kurs arapskog jezika i putovao Izraelom i Jordanom. Konačno, njegovo poslednje iskustvo u Izraelu bio je rad sa osobama sa invaliditetom u Jerusalimu. „Nije mi bilo potrebno mnogo novca za tih godinu dana. Kurseve jezika platio sam sopstvenim novcem koji sam zaradio radeći „mini-poslove“ tokom srednje škole. Praksa u Haifi mi je bila plaćena, a za rad sa osobama sa invaliditetom sam dobio smeštaj i mesečnu platu. Ali naravno, i roditelji su mi pomagali.“

Studentske prakse integralan dio studiranja

Đana Meci (23) završava treću godinu studija na Ekonomskom fakultetu u Diseldorfu i iskoristila je brojne mogućnosti koje se nude mladima. „Tokom srednje škole provela sam dva meseca u SAD na jednom ranču, a radila sam i u jednom industrijskom postrojenju u Koblencu. Nakon tih iskustava, odlučila sam da studiram ekonomiju i sada, naravno, tražim praksu na tom području.“

Trenutno je na tromesečnoj praksi u nemačkom Telekomu u Bonu. „Veoma sam srećna što mi se pružila prilika da odradim praksu u centralnoj poslovnici Telekoma u Nemačkoj“, kaže studentkinja. Nakon te prakse na dva meseca odlazi na praksu u Diseldorf. U Telekomu je zadovoljna poslom, atmosferom i kolegama, a vreme tamo koristi i za pisanje svog završnog rada. „Za praksu u Telekomu dobijam 800 evra mesečno. Od toga, 250 evra odlazi na poreze i troškove, tako da mi ostane otprilike 550 evra“, objašnjava Đana. Kako kaže, ona gotovo i da ne poznaje nekog studenta na višim godinama koji nikada nije išao na praksu. „Svima nam se sugeriše da skupljamo što više praktičnog iskustva.“

Prakse nose i odgovornost

To potvrđuje i priča Luca Loa. On je na samom kraju studija na Građevinskom fakultetu u Majncu. Treću godinu studija proveo je na razmeni Erazmus u Škotskoj, a kada se vratio u Nemačku odradio je dve prakse zaredom. Prva je bila u građevinskoj firmi u malom mestu Niderfinovu, između Berlina i poljske granice. „Čitavu praksu sam proveo na otvorenom, na gradilištu i radili smo veoma mnogo, od sedam ujutro do sedam uveče, ali bilo je odlično i mnogo sam naučio. S obzirom na to da smo radili prekovremeno, mogao sam da odlučim da li želim bonus-platu ili da odem na odmor. Zanimljivo je da su mi kao praktikantu davali velike zadatke i odgovornost tako da sam bio zadužen za deo gradnje. Ako bi došlo do greške, ja bih bio odgovoran“, kaže Luc.

Drugu praksu u trajanju od šest meseci proveo je u Esenu. Nakon toga je upisao diplomske studije i trenutno je već devet meseci na svojoj trećoj praksi u preduzeću u blizini Majnca. A kada diplomira, tamo ga čeka i stalno zaposlenje.

Sve prakse je našao sam, šaljući molbe. Poput većine fakulteta u Nemačkoj, i na Lucovom postoji semestar koji je namenjen isključivo praksi („Praxis Semester“). Studenti su obavezni da odrade praksu i provedu nekoliko meseci u nekom preduzeću. Tokom tih meseci pišu izveštaj koji kasnije predstavljaju i na osnovu toga dobijaju ocene.

Nemačka preduzeća prakse najčešće plaćaju

Dodatni motiv studentima za toliko praktičnog rada sigurno je i činjenica da firme u Nemačkoj taj rad najčešće i plaćaju. Od 1. janura 2015. u Nemačkoj je uvedena jedinstvena minimalna satnica od 8,50 evra, odnosno 1.473 evra bruto mesečno. Ta odredba odnosi se i na praktikante koji su duže od tri meseca u nekom preduzeću. Tako praktikant u Nemačkoj može da zaradi daleko više od prosečnog radnika u Srbiji – naravno, u Nemačkoj su i životni troškovi veći.

Lucu su sve prakse bile plaćene. „Za prvu praksu sam dobijao oko 500 evra, za drugu oko 1.000, a trenutno sam plaćen po satu. Na početku sam dobijao 11 evra po satu, ali onda sam pitao šefa za povišicu tako da sada dobijam 14 evra po satu“, objašnjava Luc.

Ako tokom studija nisu imali praksu, mladima je nakon završetka mnogo teže da pronađu posao. Luc oko toga ne strahuje. „Uopšte se ne bojim da li ću da pronađem posao ili ne. Jedino se malo brinem da li ću da zarađujem onoliko koliko želim, a to je između 3.000 i 3.500 evra bruto. Mislim da je za moju profesiju oko 3.000 evra bruto zagarantovana plata za početak“, kaže.

Koliko se plaća studiranje u Nemačkoj?

Jedan semestar u Nemačkoj na državnim univerzitetima košta otprilike 270 evra. Za taj novac studenti dobijaju „Semesterticket“, studentsku iskaznicu s kojom mogu da koriste javni prevoz po čitavoj saveznoj državi u kojoj studiraju (ne uključuje samo brze IC i ICE vozove). S tom karticom studenti mogu da jedu u menzi (ručak košta od 2,5 do pet evra), besplatno da koriste knjige u bibliotekama i besplatno se bave nizom sportova koji su organizovani u sklopu njihovog univerziteta.

Postoje i razne stipendije i studentski krediti koji mogu da olakšaju studiranje, poput „BAföG“. To je posebni državni kredit za studente čiji su roditelji slabijeg imovinskog stanja. Nakon studija novac se vraća, ali bez kamata.

Takođe, mnogi studenti imaju i studentski posao. Studentska satnica kreće se između 8,5 i 15 evra, a studentski posao je lako pronaći.