Subota pre podne. Duže spavaš. Protegneš se, svratiš do kafea. Miris kafe, tihi razgovor gostiju. Kubanski džez. Ne moraš nigde. Niko ne zove. Čisti zen trenuci. Sve ovo postoji teoretski. Umetnost slavi subote i nedelje kao dane istinskog života.

Film „Groznica subotnje večeri“ je 1977. označio trijumf disko-kulture nad subverzivnim rokom. Srećom, u isto vreme se pojavio i pank. Subotnji engleski pabovi sedamdesetih su opevani u jednom hitu Eltona Džona. Subota je ventil za energiju ukroćenu petodnevnim radom. Kejt Stivens je u svom melanholičnom songu mislio i na sve one koji subotom nemaju društvo i nisu uspeli da smuvaju nikoga za izlazak. Dejvid Bouvi je u stvari koju je nazvao Subotnji auto-bioskop opisao godinu 2033. u kojoj su ljudi zaboravili kako se vodi ljubav.

Pesme posvećene nedelji umeju da budu još bizarnije. Gloomy Sunday je pesma Mađara, Lasla Javora. On je  izvorno inspirisan nesrećnom ljubavlju zabeležio te stihove 1932. Pijanista Reže Šeres je napisao muziku. Posle je pesma postala svetski poznata kao „Pesma samoubica“, mada je njen izvorni naslov bio Szomorú Vasárnap – Jedne mračne nedelje. Izvodili su je mnogi, među njima Rej Čarls i Bili Holidej.

A o hitu „Krvava nedelja“ irskog benda U2 da i ne pričamo.

Dobro, ima i vedrih nedeljnih melodija. Bolje je da se uključi Samba Do Sol i da se misli na sunčano prepodne negde na obali.

Iako su tržni centri ponekad izgrađeni kao dosadni hramovi za zlatno tele zvano novac, njihove terase vikendom znaju da budu sjajni vidikovci. Na Adi Ciganliji u Beogradu katkad rado ne radim baš ništa, uz kafu i latinoamerički džez.

Saturn sa potrošačkom korpom

Za trenutak pomislim da sam sam na svetu. Ali varam se. Praktično, prikopčan sam na svetsku elektronsku mrežu. Dostupan svima, pa i poslodavcima. 

Vrlo su retki ljudi koji sebi mogu da priušte privilegiju usporavanja . Najpre, poslovi koji podrazumevaju rad u ritmu pet radnih dana plus dva dana odmora su zapravo sve više izuzetak. U zemljama sa glomaznom državnom upravom oni se odnose još samo na činovničku kastu. Ostali ljudi koji rade kod privatnih firmi, u pogonima ili u uslužnom sektoru – subotom imaju posla. Često i nedeljom. Kao ljudi u radnjama oko mene, u ovom tržnom centru.

Slobodnjaci sa labavim ugovorima zapravo nemaju radno vreme. Srećni su ako dobiju narudžbinu, slobodni dani su samo smetnja. U siromašnim zemljama subotom rano na ulicama viđate penzionere. Za lepog vremena sede na klupama i čavrljaju. U onim bogatijim zemljama neki od njih zalaze čak i u kafee. Slušaju kubanski džez uz kapućino.

Slobodna subota je na zapadu jedna od tekovina borbe industrijskog radništva u prethodna dva veka. Ali se u centrima velikih gradova postepeno pretvorila u potrošačke orgije. Potrošnja na sve zamislive i nezamislive načine.

Nemačka je tvrdom zakonskom regulativom, po kojoj samoposluge i prodavnice, robne kuće i tržni centri zatvaraju u subotu u 20 sati, sačuvala nedelju kao poprilično miran dan. Ali je pretvorila subotu u dan potrošačke groznice. Ko nije bio u kupovini u subotu, u nedelju će da kupuje po benzinskim pumpama, dežurnim prodavnicama na železničkim stanicama, i to po znatno većim cenama.

Osim toga, ko crnči pet dana, subotom može sebi da priušti pomalo rasipničkog zanosa. Ova potrošačka psihologija pomalo je razjedena sveprisutnošću sveta roba i usluga na platformama u internetu. Ko želi da troši novac, može to u digitalnom svetu i nedeljom, u tri ujutro, kad god hoće.

Jedna od osnovnih razlika između Nemačke i Srbije jeste činjenica da u Srbiji skoro sve radi i vikendom. Ljudi koji imaju slobodnog vremena i novca to sigurno doživljavaju kao deo životnog komfora. Iz perspektive radne majke koja mora da zbrine svoje dete i nedeljom, radi se o svirepoj strani kapitalističke bolesti zvane večna tranzicija. Sindikati su razjedinjeni i slabi. Rezervna vojska radnika smeštena u rubriku „nezaposlena lica“ kao i nedostatak sluha vlasti za muku prekarijata, dozvoljava bahatim gazdama da glatko izgovore rečenicu – ako nećeš ti, ima ko hoće.

Istorija subotnje idile

U socijalističkoj Jugoslaviji subota je postala deo vikenda tek šezdesetih, kada je radna nedelja skraćena sa 48 na 42 sata. Dovoljno sam poživeo da pamtim subotnju nastavu u krcatim učionicama krajem te decenije. Sada ima više stolica nego dece. Nema potrebe da škole rade subotom. Sećam se da sam tada, kao dete, rečima pripisivao boje. Ponedeljak je bio beo, utorak crvenocrn, sreda žuta, četvrtak zelen, petak plav. Subota je bila narandžasta. A nedelja crna. Ne znam šta bi ovom imao da doda neki dečji psiholog, tada ih nije bilo u blizini.

Kratka istorija vikenda – subote i nedelje – zapravo je priča o religiji, industriji i borbi za slobodno vreme. Subota i nedelja na početku nisu bili slobodni nego sveti dani.

U judaizmu je subota – šabat – dan odmora još od biblijskih vremena – strogo propisan kao dan bez rada. Stari Rimljani su subotu nazvali dies Saturni – Saturnov dan. Indija poznaje Šanijev dan – šanivaru. To ime za subotu takođe ima veze sa manifestacijom boga Šanija – sa planetom Saturn. A Saturn kao rimski bog vremena, obilja i bogatstva, koji je naravno imao svoj grčki prototip u bogu Hronu, sigurno nije ni slutio da će mu se ime spominjati svakog šestog dana u sedmici. U Skandinaviji se subota označava kao „dan za kupanje“ – tako je od vikinških vremena. Otkako je povećana potrošnja šećera, a time i karijes, subota je na severu jedini dan kada deca mogu da jedu slatkiše.

Hrišćanstvo je htelo da se razlikuje od prethodne monoteističke religije i po svetom danu koji se pomera sa subote na nedelju, u znak sećanja na uskrsnuće Isusa. Rimski car Konstantin Veliki je 321. godine ozvaničio nedelju kao dan odmora u Rimskom carstvu. Ali obični ljudi su i dalje najčešće radili za elitu koja se odmarala.

U srednjem i ranom novom veku vikenda nije bilo ni u tragovima. Radilo se kada ima posla, feudalna organizacija društva sa zemljoposednicima i poljoprivredom koju opslužuju zavisni seljaci dugo je bila preovlađujući model. Verski praznici i vašari bili su jedini ventil za ljude koji rade na njivama i sa stokom. 

Francuski revolucionarni kalendar je predviđao neradni dan tek svakih deset dana. Zli jezici kažu da je revolucija propala i zbog toga.

Industrijska revolucija je donela fabrički rad, često i nedeljom. Roman Žerminal Emila Zole dao mi je još kao klincu prozor u svet rada koji fizički i duševno slama radnike. Dnevno se radilo od 12 do 16 sati. Nedelja je slobodna samo ako nemaš smenu. Ali radnički pokreti i sindikati počinju da se bore za dane odmora. Verske zajednice su katkad bile saveznici tih pokreta, tamo gde su želele slobodan dan za bogosluženje.

Najpre je u Britaniji zaživeo koncept slobodnog subotnjeg popodneva. Jedan od ključnih datuma u ovoj istoriji borbe za odmor jeste odluka američke kompanija Ford da 1926. uvode petodnevnu radnu nedelju u Sjedinjenim Državama. Subota i nedelja su postali slobodni dani, ali ne samo iz čovekoljubivih pobuda. Rukovodstvo Forda je shvatilo da je odmoran radnik produktivniji, te da ima više vremena za potrošnju.

Subota – basket i izlazak

Hladnoratovska konkurencija ideoloških blokova počela da radi za zaposlene – zapadni kapitalizam se predstavljao kao civilizacijski nadmoćan u odnosu na sovjete i njihove satelite ne samo na području slobode već i u oblasti zaštite radničkih prava. Dvodnevni vikend postaje standard u Evropi i Severnoj Americi, kasnije se širi globalno kroz industrijalizaciju i međunarodne norme rada.

U mnogim muslimanskim zemljama petak sa džumom ostaje glavni verski događaj u nedelji. Subota ima karakter ponedeljka. Različite tradicije donose različita rešenja. Negde vikend obuhvata petak i subotu, negde subotu i nedelju.

U srećnim danima imao sam subotnji raspored iz snova. Kafa. Novine. Čituckanje sveže štampanih knjiga. Basket sa drugarima. Večernje okupljanje u kafeu.

Globalizacija i trijumf zapada u hladnom ratu, neoliberalna dogma i digitalizacija, doneli su mrvljenje vikenda. Prikopčani smo na mreže i kada spavamo. Svi zahtevaju odgovor odmah. Zapravo, niko nikoga ne čuje. Logoreja poprima epidemijske razmere.Tišina je prognana iz naših života. Naš unutrašnji svet se ubrzava, dok se fizički pasivizujemo.

Život sačinjen od projektnih krhotina

Gig ekonomija je model rada u kojem ljudi ne obavljaju poslove stalno za jednog poslodavca, već obavljaju kratkoročne, fleksibilne posliće („gigove“) po potrebi – često preko digitalnih platformi. Formalno, gig radnik radi kad želi jer je plaćen po zadatku, vožnji, projektu ili satu. Firme nemaju dugoročne obaveze prema takvim radnicima, a oni imaju neku vrstu slobode. Nemaju sigurnu platu, osiguranja, zaštitu. Prodali su svoju dušu algoritmu koji im dodeljuje posao.

Nema odnosa sa poslodavcem, nema slobodnog vremena odvojenog od rada. Na kraju se sloboda ispostavlja kao prenošenje ukupnog rizika sa poslodavca na radnika.

Razmišljam o ovom dok kraj mene zuji već treći električni trotinet. Momci sa ogromnim torbama dostavljaju hranu. Gig radnici. Nemaju vremena da razmišljaju o suboti, vreme je novac.

Sve ove delatnosti će vrlo brzo nestati. Odneće ih bujica veštačke inteligencije i robotizacije. Neće biti taksista zahvaljujući autonomnoj vožnji. Neće biti bankovnih činovnika sa kojima ćete pregovarati o kreditima. Neće biti mrzovoljne tetke za kasom, magacionera, službenika u putničkim agencijama. I ko zna koga još.

Verovatno neće biti ni subote, onakve kakvu smo nasledili iz druge polovine 20. veka. Ako ne pripazimo, možda neće biti ni nas.