Sa Hasanom su se poslednji put čuli 21. marta 1995. Telefonom je obećao da će uveče doneti ribu i kolače. Nije došao… ni te, ni narednih večeri.

Nakon mukotrpnog istraživanja, njegova porodica je saznala da je uhapšen. Uprkos izveštajima očevidaca, policija je negirala da ga je privela. Porodica Odžak pokrenula je kampanju zajedno sa udruženjem za ljudska prava: „Odveli ste Hasana živog, hoćemo ga živog nazad". Uzalud.

Dva meseca kasnije našli su Hasanove posmrtne ostatke na jednom groblju u Istanbulu. Ispostavilo se da je bio žestoko mučen i sahranjen bez imena.

Nedelju dana potom, 27. maja 1995. žene iz Hasanove porodice, majka Emine, i sestre Maside i Ajsel, prvi put su otišle na Trg Galatasaraj i tamo održale mirni protest – zajedno sa drugim porodicama čiji su rođaci takođe nedavno nestali u državnim zatvorima Turske.

„Pitamo po 1000. put: Gde su naši bližnji?"

Od tada tamo redovno dolaze, uglavnom žene – majke, tetke, sestre i supruge nestalih. Nose fotografije svojih najmilijih, polažu crvene karanfile, pričaju svoje priče i traže pravdu. Pošto se uvek sastaju subotom, zovu ih Subotnje majke.

Prema njihovim podacima, od krvavog vojnog puča 1980. zabeleženo je ukupno 1.350 slučajeva uhapšenih od strane policije ili vojnika, koji su potom nestali.

„Povređena sam. Sve majke ovde su povređene. Svaki novi dan je gori od prethodnog kada nema izvesnosti, kada nemaš nadgrobni spomenik koji možeš da posetiš", kaže majka Emine Odžak. Suosnivačica Subotnjih majki ima 88 godina i pamćenje joj već neko vreme slabi. „Ali kada je u pitanju moj brat Hasan, sećanje i bol su i dalje tu", kaže njena kćerka Ajsel Odžak.

Subotnje majke sada sebe zovu Subotnji ljudi, i 25. maja su održale 1000. protest. Jedna od majki je pročitala izjavu: „Dolazimo iz nedelje u nedelju, sa neverovatnim bolom i neizmernom nadom. Čekamo naše najmilije koje nam je država oduzela. Danas po 1000-ti put pitamo: Gde su naši bližnji? Zašto država štiti počinioce? Nećemo prestati da tražimo pravdu!“

Iako je njihov 1.000. protest održan na poznatom trgu, bio je to izuzetak jer im je od 2018. zabranjeno da se tu okupljaju. Turski ustavni sud je presudio u njihovu korist, ali subotom samo desetoro ljudi ima pravo da pročita saopštenje na Trgu Galatasaraj.

Borba protiv PKK 80-ih i 90-ih

Ajsel Odžak kaže da je najviše nestalih bilo „uglavnom 1980-ih i 1990-ih. 1993. imali smo 103 slučaja, godinu dana kasnije 532.”

Devedesete spadaju među najmračnija poglavlja u novijoj istoriji Turske. U to vreme besneo je krvavi rat između zabranjene Kurdistanske radničke partije (PKK) i turske vojske, u kojem je takođe stradalo mnogo civila.

Zaborbu protiv PKK, turska država je preduzela oštre mere: posečene su šume u kurdskim regionima, čitava naselja su nasilno evakuisana i spaljena kako borci PKK ne bi mogli da nađu utočište. Nekoliko kurdskih plemena je bilo prinuđeno da učestvuje u oružanoj borbi protiv PKK. Svako ko je to odbio suočio se sa šikaniranjem, hapšenjem i mučenjem. Od mnogih ljudi koji su tada nestali, još uvek nema ni traga.

Kasnije se ispostavilo da su za ove nestanke formirane paravojne strukture.

Za Milenu Bijim, stručnjakinju za Tursku u Amnesti internešenelu, borba Subotnjih majki je u velikoj meri dovela do okončanja ove užasne prakse.

„Ti ljudi su svojim neumornim otporom u velikoj meri sprečili takve nestanke ljudi u Turskoj, koji su bili veoma rasprostranjeni osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka.” Njihov otpor daje hrabrost svim civilnim organizacijama.

Pokušaj puča 2016.

Međutim, od pokušaja državnog udara 2016. ponovo je bilo slučajeva da su ljudi nestajali.

To prati Omer Faruk Gergerloglu, član prokurdske opozicione stranke DEM u turskom parlamentu. Prema njegovim riječima, u periodu od 2016. do 2024. bilo je najmanje 35 slučajeva. Od troje nestalih još uvek nema ni traga.

„Ostali su se ponovo pojavili 6 do 18 meseci kasnije, uglavnom u zatvorima", rekao je Gergerloglu.

Dakle, živi - i to je razlika u odnosu na 90-te. Mnogi od pogođenih su, kako se sumnja, pristalice Gulena. Turska vlada sumnja da iza pokušaja državnog udara 2016. stoje islamski propovednik Fetulah Gulen i njegovi sledbenici.

Naislni nestanak je krivično delo

„Nasilni nestanak ljudi je krivično delo", kaže ekspertkinja Amnestija Bijim, pozivajući se na Konvenciju UN protiv nasilnih nestanaka. U nekim slučajevima ovo je čak i zločin protiv čovečnosti. Nasilni nestanci se koriste za stvaranje klime straha i zastrašivanja određenih grupa ljudi.

Da bi ova praksa prestala, države treba da priznaju takve zločine i da počinioce pozovu na odgovornost. Države koje su potpisale Konvenciju UN se obavezuju na to. Turska nije potpisnica.