Evropska unija je u septembru 2015. godine obećala da će poljoprivrednicima zbog niskih cena pomoći sa 500 miliona evra. Ove godine mlekarima u Nemačkoj biće dodeljeno skoro 70 miliona evra. Udruženje nemačkih poljoprivrednika zatražilo je od savezne vlade više pomoći. Povodom toga će se u ponedeljak (30.5.) ministar za poljoprivredu Kristijan Šmit sastati s predstavnicima mlekarske industrije. Na tom sastanku bi, pre svega, trebalo da bude reči o „pravednoj raspodeli tržišnog rizika“ unutar proizvodno-prodajnog lanca.

Globalno tržište mleka

„To je besmislica“, kaže poljoprivrednik Mihael Grezhake kojem se otkupljivač, holandska firma Campina, ugovorom obavezala da će otkupiti svaki litar mleka koji proizvede. Zato rizik zbog prevelike proizvodnje snosi mlekar. Ako proizvođač mleka koji je vezan ugovorom, odjednom počne da proizvodi više mleka, otkupna cena će kad-tad da padne jer potražnja neće biti povećana.

Bernhard Rib, portparol Poljoprivredne komore nemačke pokrajine Severna Rajna Vestfalija (LWK) smatra da odgovornost za takvo stanje snose veliki trgovinski koncerni i mlekare. To je nelogično jer su nemačke mlekare uglavnom samo proizvođači. Rib kaže da bi cenu mleka povećala samo količina proizvodnje. „U drugim zemljama poljoprivrednici to i čekaju“, kaže Rib. Rešenje na nivou cele Nemačke s ciljem zaustavljanja globalnog povećanja proizvodnje mleka je – politička iluzija.

Nemački poljoprivrednici su pozicionirani na svetskom tržištu i nemačka vlada im u tome pomaže. Mnogi poljoprivrednici su se nakon podsticaja odlučili na podizanje velikih štala. Za otplaćivanje milionskih kredita, obustavili su proizvodnju jer su shvatili da mleko na drugim mestima može jeftinije da se proizvodi.

Dići ruke ili dalje proizvoditi

Portparol LWK Ribe veruje da današnji sastanak neće moći da zaustavi smanjenje broja proizvođača mleka. On kaže da trenutno niske cene mogu da ubrzaju taj razvoj i podseća da se od 2000. godine broj proizvođača u Nemačkoj gotovo prepolovio – sada ih ima 73.300.

Rib kaže da nije tačno da nestaju samo manje farme: „Bivše zadruge u istočnoj Nemačkoj koje delom imaju i po hiljadu krava, zbog toga što pripadaju investitorima, a ne porodicama, brzo mogu da budu zatvorene jer su neprofite“. Osim toga, uspeh mlekara više zavisi od rukovodstva nego od njegove veličine.

Krave stvaraju probleme

Mihael Grezhake, sa 60 krava koliko ima, spada među veće proizvođače. Sedmično radi između 60 i 70 radnih sati. Osim toga, on nema ni godišnji odmor. Krave je potrebno musti dva puta dnevno. Njegov jedini radnik zaposlen je na pola radnog vremena. Ponekad mu pomažu i tek punoletna deca. Iako radi za dvojicu, njegova primanja su ispod proseka.

Za Grezhakena ipak ne dolazi u obzir da zatvori mlekaru. Radije će da je smanji. Nekoliko krava koje su davale manje mleka odvešće u klanicu. Ukrstio je rase kako bi dobio više mesa nego mleka. Zbog trenutno niskih cena mleka, on ima sve manje volje da muze krava. Radije će za to vreme da sam obavi popravke na farmi.

Za Grezhakea prava opcija nije ni proizvodnja mesa. Njegovo gazdinstvo, površine 58 hektara koje se nalazi između Kelna i Rurske oblasti, previše je brdovito. Manji deo pšenice koju je proizvodio pre svega za hranjenje krava, sada prodaje.

Kako bi imali i druge izvore zarade, LWK mnogim poljoprivrednicima savetuje izgradnju postrojenja za proizvodnju bio-gasa ili postavljanje postrojenja za proizvodnju solarne energije. Međutim, Grezhake je skeptičan. On kaže da poljoprivrednike niko ne pita u kakvom su stanju i da li bi takve investicije za porodična preduzeća mogle da budu veliko opterećenje.

Dečiji izleti kao dodatni prihod

Porodica Grezhak pronašla je svoj put. Mihaelova supruga Klaudija koristi farmu za dečije izlete ili proslave rođendana. To u svakom slučaju nije diverzifikacija njegove firme: „To je oblast za koju je zadužena moja supruga. Ja sam mlekar“, kaže Grezhake. Svako zarađuje svoj novac, kao što je slučaj i u drugim porodicama.

Upitno je da li će farmu preuzeti jedno od njegove troje dece. „U tom slučaju moraju da sagrade potpuno novu štalu. Da li se to isplati? Za sada ne znaju da li to i žele“. Grezhake kaže da je rođen na farmi i da se relativno mlad odlučio za težak posao poljoprivrednika koji treba ili voleti i raditi kako treba ili od njega dignuti ruke.

Upravo zbog toga i odbija subvencije jer smatra da se njima samo u životu održavaju neprofitabilne firme. To ljudima poput njega, koji su kod niskih cena zadovoljni i s malim maržama, samo otežava poslovanje. Zbog toga će, prema njegovom mišljenju, sastanak samo produbiti problem proizvođača mleka.