Hana S. je imala osam godina kada je umrla sestra njene bake. Bila je suviše mlada da bi shvatila šta joj se dogodilo kada je odvedena na prisilni rad u nacističku Nemačku.

Hanina baba tetka je bila samo jedna od 13 miliona muškaraca, žena i dece koliko ih je bilo prisiljeno na težak rad. Mnogi od njih deportovani su iz zemalja koje su nacisti okupirali.

Rupe u porodičnoj istoriji

„Slučajno sam saznala za njenu sudbinu“, kaže Hana S. Ona dolazi iz Belorusije, ali ne želi da navedemo njeno puno ime. Sreli smo je u Berlinu, gde je prisustvovala seminaru o prisilnom radu u vreme nacionalsocijalizma.

„O tome se u mojoj porodici nije mnogo pričalo“, kaže ona. „Mislim da je to sramota.“ Zbog toga su podaci koje Hana ima o svojoj baba tetki nepotpuni. „To je rupa u mojoj porodičnoj istoriji“, kaže.

Hana zna samo to da je sestra njene bake morala da peče hleb. Ali nada se da će jednog dana saznati više. I to je jedan od razloga zašto je došla u Berlin, u Dokumentacioni centar o nacističkom prisilnom radu.

Ona tamo, zajedno sa ostalim zainteresovanim za istoriju, učestvuje na desetodnevnom seminaru koji organizuje „Akcija pomirenje – servis za mir“. Tu može da dobije detaljne informacije o prisilnom radu u vreme nacizma. Osim nje, iz Belorusije je došlo još pet učesnika.

„Ovo je tema koja me dotiče, ali je i emocionalno iscrpljujuća“, kaže Hana, 30-godišnjakinja koja radi kao učiteljica. Kasnije želi da i sama dodatno istraži arhive.

Znali su da su pored njih ljudi na prisilnom radu

Dok to priča, Hana gleda u gole zidove barake u kojoj su u vreme nacizma bili smešteni prisilni radnici. To je deo nekadašnje kasarne koja je građena od 1943. godine, a danas služi kao mesto sećanja u okviru Dokumentacionog centra za nacistički prisilni rad.

Stablo ispred prozora je i tada bilo tu. Kao i okolne kuće. Iz njih su stanovnici mogli da vide logor – da vide recimo kako su prisilni radnici rano ujutro trčali u okolne fabrike, a uveče se vraćali nazad.

Lako je zamisliti skučenost, hladnoću i strašne higijenske uslove u kasarni, o čemu su kasnije i pričali mnogi preživeli. Privatnosti nije bilo, čak ni u prostoriji s nužnicima na kraju hodnika.

Logori na svakom ćošku

Primer Berlina, glavnog grada tadašnjeg Rajha, naročito dobro ilustruje ogromne razmere korišćenja prisilnog rada. Berlin nije bio samo centar nacističke države, već i sedište velikih fabrika, pa i onih za proizvodnju oružja. One su imale veliku potrebu za radnicima, pogotovo zato što su mnogi nemački muškarci bili na frontu.

-pročitajte još: I poslednji Krup bio je veoma blizak nacistima

Samo je u Berlinu radilo oko pola miliona muškaraca, žena, pa čak i dece. „Prisilnog rada je bilo svuda po Berlinu“, objašnjava istoričar Roland Borhers, koji istražuje nacistički prisilni rad u Dokumentacionom centru. „Logori su bili na svakom ćošku“, kaže. Ali, teško da se nešto od toga može prepoznati u današnjoj slici grada.

Stalno pronalaze nove logore

Prema procenama istoričara, u Berlinu je bilo oko 3.000 logora za prisilni rad. Osim običnih baraka, kao kolektivni smeštaj služili su i magacini, tavani ili privatni stanovi. U javno dostupnoj bazi podataka do sada je zabeleženo 2.000 logora, a Borhers to redovno dopunjava dodatnim podacima. „Stalno pronalazimo nove logore“, kaže istoričar.

U vreme nacizma, svaka firma je mogla da zatraži prisilne radnike – od velike fabrike oružja, pa do obične pekare. „Trebalo je samo da odu do biroa za zapošljavanje, objasne svoje potrebe i dokažu da je njihova firma važna“, objašnjava Borhers. „Onda bi im bili dodeljeni prisilni radnici.“

Malo se zna o iskustvima žrtava

Nakon Drugog svetskog rata o prisilnom radu se dugo ćutalo. Na obradi podataka počelo je da se radi tek sredinom 1980-ih. Taj posao traje sve do danas. Borhers naglašava da neki aspekti još nisu dovoljno ispitani. Pre svega, kako kaže, suviše malo se zna o iskustvima žrtava.

I Hana je iskusila da se u mnogim porodicama, zbog sramote ili iz drugih razloga, malo govorilo o tome. Zato je važno, smatra ona, baviti se temom nacističkog prisilnog rada, „kako se takvi zločini u budućnosti ne bi ponavljali“.

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.