Da li se istorija ponavlja? Između Angele Merkel i njenih prethodnika može se povući poneka paralela.

Paralela 1: klečanje Vilija Branta ispred spomenika u Varšavskom getu 7. Decembra 1970. Gest koja je danas simbol politike opuštanja Brantove vlade u odnosu prema Istočnom bloku, uopšte nije bila planirana. Bila je to spontana akcija tadašnjeg zapadnonemačkog kancelara: „Osetio sam da naklon glavom nije dovoljan.“

Spontani impuls

Na osnovu jednog sličnog spontanog impulsa, i Angela Merkel je pre tri nedelje odlučila da dozvoli ulazak u Nemačku izbeglicama koje su se u Mađarskoj nalazile u katastrofalnim uslovima. Isto kao i Brant, i ona se pre toga ni sa kim nije usaglasila. Jednostavno je to uradila, zato što joj je osećaj (njena savest?) govorio: tako ne može dalje!

Ono što danas znaju samo retki: i Vilija Branta su njegovi tadašnji savremenici gotovo bez izuzetka hvalili. „Da li je Brant smeo da klekne?, upitao se „Špigel“ nedelju dana kasnije i odmah objavio odgovor: 41 odsto građana Savezne Republike Nemačke, Brantovu gest označio je kao primeren, ali 48 odsto njih ocenilo je da je taj gest bio preteran. Pozitivna ocena, kategorizacija kao „istorijski gest“, dogodio se tek nešto kasnije. Godinu danas posle, Brantu je dodeljena Nobelova nagrada za mir. Ni to mnogi Nemci, u ekstremno uzavreloj svađi oko politike savezne vlade prema Istoku, tada nisu ni razumeli, a kamoli odobravali. Da li Angela Merkel sme da se nada pozivu iz Osla?

Paralela 2: Politika Gerharda Šredera. Ako neko danas pita zašto je Nemačka ekonomski u mnogo boljem stanju od većine svojih evropskih komšija, svi stručnjaci će ga uputiti na reformsku politiku Šrederove vlade između 2003. i 2005. Tada su nastali milioni novih radnih mesta, privreda napreduje, poreski prihodi ponovo rastu. Socijaldemokrate (SPD) i Zeleni su tadašnju Nemačku, reformisali od „evropskog bolesnika“ u „privrednu lokomotivu“. Čak i stranke Unije (CDU/CSU) i Liberali (FDP), koji nikada nisu imali hrabrosti da preduzmu odlučujuće mere, danas Gerhardu Šrederu skidaju kapu.

Aplauz s pogrešne strane

Šrederova tragedija je u tome što su ga reforme koštale kancelarske dužnosti i što Angela Merkel danas žanje plodove njegovog rada. Svi koji hvale njegovu tadašnju „Agendu 2010“, nikada nisu i nikada neće glasati za SPD. I upravo ta stranka, tada je gotovo uništila politiku svog bivšeg predsednika i do danas se od toga nije zaista oporavila.

Danas, kada kritike na račun politike Angele Merkel prema izbeglicama stižu pre svega iz redova CDU i CSU. To fatalno podsjeća na situaciju SPD-a od pre tačno deset godina. Pohvale nažalost stižu s pogrešne strane (ako se gleda stranački). Sigurno je da tradicionalni birači demohrišćana (stranaka Unije) nisu bili ti koji su na železničkim stanicama po Nemačkoj aplauzom dočekivali izbeglice koje stižu u zemlju.

Vidljive naznake krize

I jednoj i drugoj paraleli zajedničko je to da su i kancelarstvo Branta i (još brže) Šredera, zapale u krize. Krize koje su se manifestovale u internim razmiricama, oštrim izjavama i provokativnim nastupima, a koji su vidljivi i danas – recimo poziv Viktoru Orbanu (kritičaru Angele Merkel) od strane bavarskog šefa CSU-a Horsta Zehofera – bio je otprilike isto toliko nelojalan kao i izjave Herberta Venera (tadašnje moćni šef poslaničkog kluba SPD-a, prim. red.) u Moskvi o Viliju Brantu („Gospodin voli da se kupa u mlakoj vodi“). A paralela sa Šrederom može se pronaći u izjavi Angele Merkel sa prošlonedeljne sednice poslaničkog kluba stranaka Unije kada je izjavila: „Svejedno mi je da li sam kriva za talas izbeglica – one su sada tu!“ Očigledno je da je i ona u međuvremenu postala nervozna.

Sve su to samo naznake. Ali dok se pre nekoliko nedelja u SPD-u diskutovalo o tome ko bi trebalo da na izborima za dve godine izgubi od Angele Merkel, sada odjednom, u kontekstu izbegličke krize, deluje kao da je počeo sumrak kancelarke i najmoćnije žene sveta. Otvoren je još samo kraj: ostavka tokom tekućeg mandata (kao Brant) ili poraz na izborima za dve godine (kao Šreder)?