Utakmica između dva indonežanska tima Arema Malange i Persebaje Surabaje završena je u subotu haosom i tragedijom. Policija je upotrebila suzavac kao odgovor na uletanje navijača na teren, što je izazvalo masovnu paniku i stampedo u kojem je poginulo 125 osoba. Među njima je barem 32 dece.

To je treći najsmrtonosniji događaj u svetskoj fudbalskoj istoriji, odmah nakon katastrofe na stadionu Akra Sport u Gani 2001. godine kada je bilo 126 poginulih. Znatno većim brojem stradalih rezultirala je samo katastrofa 1964. godine na Nacionalnom stadionu u Limi, glavnom gradu Perua, kada je poginulo 328 ljudi.

Indonežanska prva liga privremeno je suspendovana, a domaćem klubu Arema Malang zabranjeno je da bude domaćin utakmica do kraja sezone, dok Indonežanski savez ne obavi istragu. Indonežanske vlasti su izjavile da će se istraga fokusirati na pripadnike policije koji su upotrebili suzavac.

Za one koji su upoznati sa indonežanskim fudbalom, kulturom navijanja i policijom na stadionu, ova tragedija na stadionu Kandžuruhan na istočnoj Javi nije bila iznenađenje.

„Užasna organizacija, užasni objekti, užasna policija i kultura nasilja u određenim delovima navijačke kulture – to je bila katastrofa koja je samo čekala da se dogodi“, kaže Džems Montagju, britanski stručnjak za globalnu kulturu navijača koji je proveo vreme sa indonežanskim navijačima dok je istraživao za svoju knjigu „1312: Među ultrasima“ objavljenu pre dve godine

Andrin Brendle, švajcarski pisac koji je proveo leto prateći indonežanski fudbalski klub PSS Sleman za knjigu „Leto sa Slemanom“ izjavio je za švajcarsku televiziju SRF da je za tragediju bila odgovorna „neodgovarajuća infrastruktura, nedostatak koordinacije između bezbednosnih snaga i odgovornih, kao i neverovatna dinamika na tribinama“.

Živahna, ali nasilna navijačka kultura

Indonezija ima jednu od najživljih i najintenzivnijih navijačkih kultura u jugoistočnoj Aziji, sa dobro posećenim utakmicama i takmičenjima koja uključuju žestoka rivalstva i derbije na terenu i van njega. Ali nasilje nije neuobičajeno.

Derbi između Arema Malange i Persebaje Surabaje je prvi od dve utakmice koje su bili zakazane na istočnoj Javi. Susret između Persiba Bandunga i Persije Džakarte, koji je poznat kao indonežanski „El Klasiko“ trebalo je da se održi u nedelju, ali je otkazan.

„Ovo nije neuobičajeno, dešava se prilično često“, kaže britanski stručnjak za globalnu kulturu navijača Montagju za DW i dodaje da se često dešava da navijači napadaju trenere zbog loših rezultata.

U odsustvu gostujućih navijača, kojima je načelno zabranjeno da prisustvuju najvećim derbijima, navijači Areme su prvo izašli na teren da „razgovaraju“ sa svojim igračima posle poraza, pre nego što je situacija eskalirala dolaskom policije.

„U Indoneziji postoji neverovatna navijačka kultura koja ima mnogo zajedničkog sa ranim danima engleske fudbalske kulture i slavnim danima italijanskog ultra-pokreta, kao i sa masom mladih ljudi koji su u velikoj meri uključeni u fudbalsku kulturu i posećuju utakmice u velikom broju izvodeći pripremljene koreografije“, objašnjava Montagju.

On ističe da je podrška fudbalskim klubovima način života u Indoneziji, ali da je tokom godina ova zemlja postala jedno od najnasilnijih mesta za fudbal, sa preko 80 smrtnih slučajeva na fudbalskim stadionima u poslednjih nekoliko decenija.

Švajcarski pisac Brendle dodaje da „nedostatak moderne infrastrukture za nadzor i loše organizovane vlasti“ dovode do toga da samo nekolicina nasilnih navijača bude izvedena pred lice pravde.

Zastarela policija

Međutim, prema Montagjuu, nasilje u Indoneziji nije ograničeno samo na fudbalske navijače, već se proteže i na policiju, koju on optužuje za „idiotsku reakciju“.

„Policija ni na koji način nije opremljena niti vešta da se nosi sa masom, pa pribegava brutalnom nasilju i arhaičnoj kontroli mase, kao što smo videli ovde“, kaže on.

Snimci za stadiona Kandžuruhan pokazuju kako policajci u dimu suzavca pendrecima udaraju koga stignu. Jasno se vidi kako jedan policajac šutira u leđa najmanje četiri osobe dok napuštaju teren.

„Jasno je da su navijači izašli na teren, ali situacija je mogla da se stavi pod kontrolu sve dok policija nije dovela do eskalacije ispaljivanjem suzavca u količinama koje nikada ranije nisam video. To su količine koje peku, guše i stvaraju masovnu paniku“, kaže Montagju.

Stručnjaci iskusni u kontrolama navijačkih masa kažu da ispaljivanje suzavca u skučenom prostoru po pravilu vodi panici i stampedu, što se lako završi tragično.

Montagju i Brendle se slažu da se i pristup policije i odnos Indonežana sa policijom mogu pratiti do iskustava pod Sukarnovom i Suhartovom diktaturom u drugoj polovini 20. veka. „Poverenje u državu je nisko“, navodi Brendle za SRF.

Dotrajali stadioni i objekti

Naposletku, sklonost navijača i policije da pribegavaju nasilju bila je pojačana činjenicom da se sve odigralo na stadionu koji, kao i mnogi u Indoneziji, nisu u dobrom stanju.

Uprkos zvaničnom kapacitetu od 38.000 ljudi, indonežanski ministar bezbednosti tvrdi da je najmanje 42.000 ljudi bilo na stadionu Kandžuruhan.

„Nekoordinisane procedure ulaska i rastuće crno tržište karata dovode do netransparentnih situacija“, navodi Brendle. „A u slučaju stadiona Kandžuruhan, mnogi putevi za evakuaciju su blokirani vozilima, jer se stadion nalazi u malom gradu Kepandžen, zbog čega većina navijača putuje oko 20 kilometara od obližnjeg grada Malanga autom.“

Montagju se priseća da je išao na utakmice u Indoneziji gde hiljade navijača prolaze kroz uske prolaze, što je doprinosilo gužvi i gnječenju ili gušenju navijača na stadionima.

Brendle potvrđuje da pored uskih i nedovoljnih ulaza, često nedostaju standardni bezbednosni elementi kao što su ograničenje kapaciteta, blokovi i barijere koji sprečavaju prignječenja, kao i da na ogradama često ima bodljikave žice, što onemogućava brzu evakuaciju.

Montagju zaključuje da, iako nasilje, pa čak i smrtni slučajevi u indonežanskom fudbalu nisu neuobičajeni, događaji na stadionu Kandžuruhan u subotu uveče predstavljaju „potpuni slom koji je morao da se desi pre ili kasnije“.

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.