1. Idi na sadržaj
  2. Pređi na glavni meni
  3. Idi na ostale ponude DW
Društvo

„Sve za bolju budućnost moje dece“

21. maj 2021.

U Hondurasu su mu bande pretile i ucenjivale ga. Zbog toga je Cezar Monkado preko Meksika pobegao u SAD. On sada samo želi da vrednim radom svojoj deci omogući da ostvare svoje snove.

Foto: Adrees Latif/REUTERS

Prvo na što pomisli kad se ujutro probudi je „posao“. „U ovom trenutku to je najvažnije: posao, posao, posao.“ Cezar Monkado ima 38 godina i otac je dvoje dece. Živi skučeno kod jednog daljeg rođaka. Ali, za početak je na sigurnom i bez straha od uličnih pljačkaša ili kriminalnih bandi.

Bilo mu je potrebno dva meseca da iz svog rodnog mesta u Hondurasu stigne do meksičko-američke granice. I nije uvek izgledalo kao da će uspeti. Taj dugačak put prešao je peške zajedno sa svojim sinom (17), ćerkom (9) i suprugom. Jedan deo puta uspeli su da se prebace autobusom, a da pređu granicu, pomogla im je jedna humanitarna organizacija.

Cezar kaže da je zahvalan Džozefu Bajdenu koji je porodicama omogućio ulazak u zemlju. Za vreme Donalda Trampa takav izuzetak ne bi bio moguć. U toj situaciji bi on morao da pokuša da na neki ilegalan način uđe u Sjedinjene Države. Ili bi sa stotinama hiljada drugih čekao u kampovima – bespomoćan i u stalnom strahu da će ponovo biti vraćen.

Cezar Monkado uspeo je da sa porodicom stigne do SADFoto: Ines Pohl/DW

A onda su došle bande

„To bi bilo opasno po život“, kaže. Kada Cezar govori o svojim željama, o budućnosti, pogled mu je otvoren, direktan, jasan. Kada govori o prošlosti, oči počinju da mu trepere. Kolebljivo se kreće tamo-vamo. Kao ljudi koji proveravaju okolinu da vide da li vreba neka opasnost.

Odgovori su mu kratki. Imao je frizerski salon u selu u kojem je živeo zajedno sa brojnim rođacima. Posao je išao dobro. Imao je dovoljno za život. Sve dok nisu došle bande i počele da traže novac „za zaštitu“. Pretili su mu i na kraju oduzeli osnovna sredstva za život.

Nije video nikakvu drugu mogućnost osim da napusti domovinu. Nadu su mu dale reči novog američkog predsednika da će u zemlju pustiti porodice s decom i tamo proveriti da li imaju pravo da legalno ostanu u SAD.

U Meksiku su morali da čekajuFoto: Xavier Roca

Cezar gotovo i da nema više nikakav kontakt sa domovinom. „Razočaran sam.“ Ne želi ništa više o tome da kaže. Ali, bol se oseća i u toj kratkoj rečenici. Bol zbog toga što je morao da napusti kuću, ali i zbog toga što se niko u Hondurasu ne bori protiv korupcije i nasilja.

Ispuniti snove dece

Trpeti ili pobeći – druge mogućnosti izgleda da nema. Mada u ovom trenutku ne moraju da se plaše da će ih narko-kartel „reketirati“, situacija u kojoj se nalazi ta porodica je sve samo ne sigurna. „Sad moramo da čekamo na papire“, kaže Cezar. On i njegova supruga ipak su uspeli da pronađu posao. Ona radi u jednoj prodavnici povrća, a on pokušava da se zadrži u jednom malom frizerskom salonu na severu Majamija. To je mesto gde mnoge izbeglice iz Latinske Amerike pokušavaju da se snađu.

Cezar sada radi u jednom frizerskom salonu u MajamijuFoto: Ines Pohl/DW

Teško mu pada to čekanje, ali, kaže, najgore je prošlo. „U Meksiku sam sa decom i suprugom spavao na ulici, bili smo progonjeni od policije, zatvarani…“ Danima su živeli u neizvesnosti, nisu znali da li će ih vratiti u Honduras. „To je bilo najgore“, kaže Cezar. Sad se bar malo vratio osećaj mira. Bar se deca raduju kakvoj-takvoj normalnosti, i tome da će, kao i sva druga deca, u septembru krenuti u školu. Bez straha od bandi.

A to mu je najvažnije. Zbog toga je i krenuo na opasan put: „Sanjam o tome da ću videti kako moja deca ispunjavaju svoje snove“, kaže – a oči mu ne trepere kada priča o budućnosti.

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.