Prvo na što pomisli kad se ujutro probudi je „posao“. „U ovom trenutku to je najvažnije: posao, posao, posao.“ Cezar Monkado ima 38 godina i otac je dvoje dece. Živi skučeno kod jednog daljeg rođaka. Ali, za početak je na sigurnom i bez straha od uličnih pljačkaša ili kriminalnih bandi.

Bilo mu je potrebno dva meseca da iz svog rodnog mesta u Hondurasu stigne do meksičko-američke granice. I nije uvek izgledalo kao da će uspeti. Taj dugačak put prešao je peške zajedno sa svojim sinom (17), ćerkom (9) i suprugom. Jedan deo puta uspeli su da se prebace autobusom, a da pređu granicu, pomogla im je jedna humanitarna organizacija.

Cezar kaže da je zahvalan Džozefu Bajdenu koji je porodicama omogućio ulazak u zemlju. Za vreme Donalda Trampa takav izuzetak ne bi bio moguć. U toj situaciji bi on morao da pokuša da na neki ilegalan način uđe u Sjedinjene Države. Ili bi sa stotinama hiljada drugih čekao u kampovima – bespomoćan i u stalnom strahu da će ponovo biti vraćen.

A onda su došle bande

„To bi bilo opasno po život“, kaže. Kada Cezar govori o svojim željama, o budućnosti, pogled mu je otvoren, direktan, jasan. Kada govori o prošlosti, oči počinju da mu trepere. Kolebljivo se kreće tamo-vamo. Kao ljudi koji proveravaju okolinu da vide da li vreba neka opasnost.

Odgovori su mu kratki. Imao je frizerski salon u selu u kojem je živeo zajedno sa brojnim rođacima. Posao je išao dobro. Imao je dovoljno za život. Sve dok nisu došle bande i počele da traže novac „za zaštitu“. Pretili su mu i na kraju oduzeli osnovna sredstva za život.

Nije video nikakvu drugu mogućnost osim da napusti domovinu. Nadu su mu dale reči novog američkog predsednika da će u zemlju pustiti porodice s decom i tamo proveriti da li imaju pravo da legalno ostanu u SAD.

Cezar gotovo i da nema više nikakav kontakt sa domovinom. „Razočaran sam.“ Ne želi ništa više o tome da kaže. Ali, bol se oseća i u toj kratkoj rečenici. Bol zbog toga što je morao da napusti kuću, ali i zbog toga što se niko u Hondurasu ne bori protiv korupcije i nasilja.

Ispuniti snove dece

Trpeti ili pobeći – druge mogućnosti izgleda da nema. Mada u ovom trenutku ne moraju da se plaše da će ih narko-kartel „reketirati“, situacija u kojoj se nalazi ta porodica je sve samo ne sigurna. „Sad moramo da čekamo na papire“, kaže Cezar. On i njegova supruga ipak su uspeli da pronađu posao. Ona radi u jednoj prodavnici povrća, a on pokušava da se zadrži u jednom malom frizerskom salonu na severu Majamija. To je mesto gde mnoge izbeglice iz Latinske Amerike pokušavaju da se snađu.

Teško mu pada to čekanje, ali, kaže, najgore je prošlo. „U Meksiku sam sa decom i suprugom spavao na ulici, bili smo progonjeni od policije, zatvarani…“ Danima su živeli u neizvesnosti, nisu znali da li će ih vratiti u Honduras. „To je bilo najgore“, kaže Cezar. Sad se bar malo vratio osećaj mira. Bar se deca raduju kakvoj-takvoj normalnosti, i tome da će, kao i sva druga deca, u septembru krenuti u školu. Bez straha od bandi.

A to mu je najvažnije. Zbog toga je i krenuo na opasan put: „Sanjam o tome da ću videti kako moja deca ispunjavaju svoje snove“, kaže – a oči mu ne trepere kada priča o budućnosti.

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.