Društvene mreže su promenile naš način života i način na koji komuniciramo. Kako tačno – time se bave brojni naučnici, uključujući i psihološkinju Sabinu Trepte.

DW: Fejsbuk je počeo sa radom pre 15 godina. Kada razmišljate o njegovim počecima, šta vam prvo pada na pamet?

Sabina Trepte: U Nemačkoj je Fejsbuk počeo sa radom nešto kasnije. Najpre je proradio Studi-VZ. To je bila prva društvena mreža, a za mnoge ljude to je bio prvi kontakt sa internetom. To ih je zapravo i navelo da koriste internet.

Šta su ljudi tamo radili?

Isto što rade i na Fejsbuku. Međutim, uslovi korišćenja su bili malo drugačiji, jer se korisnici nisu prijavljivali samo pod svojim pravim imenom, već su sami i dizajnirali svoje profile. Normalnim pretraživanjem interneta, moglo se ući u profile ljudi i videti šta su jeli I šta su sve radili tokom dana. Bila je to, da tako kažem, društvena mreža u svom izvornom obliku, i vrlo uspešan format koji je napravio revoluciju u onlajn-komunikaciji.

Nemci poznati po tome što su veoma rezervisani kada je u pitanju objavljivanje ličnih podataka na internetu. Zar to tada nije bila tema?

Ne, u početku nisu razmišljali o tome. Zato smo mi i počeli da se bavimo istraživanjem „privatnosti“ – jer smo se čudili zbog čega je to tako. To se dešavalo pre Fejsbuka, sa pojavom blogova, kada su počela da važe sasvim drugačija pravila od „face to face“- komunikacije. Na primer, ljudi su prilično otvoreno govorili o tome kako žive i kakva je njihova dnevna rutina.

Kako je onda došlo do prelaska sa Studi-VZ na Fejsbuk?

Fejsbuk je najpre počeo da se koristi u SAD. A kada je došao u Nemačku, ljudi su već znali šta se događa. A neki su, kao ja na primer, počeli prvo da koriste Fejsbuk u SAD. Na kraju krajeva, Fejsbuk je imao mnogo više novca i to ga je učinilo mnogo profesionalnijim. A bio je i mnogo više internacionalan od Studi VZ.

Kada se u Nemačkoj razvila tako snažna svest o zaštiti podataka?

Na Otvorenom univerzitetu u Hamburgu organizovali smo skupove na tu temu tokom 2010. i 2011. godine. Naišli smo na neverovatno interesovanje javnosti. Pitanje je bilo: kako mogu da nastavim da održavam kontakte na internetu koji me ispunjavaju, a da u isto vreme zaštitim svoju privatnost? Mislim da je u to vreme počela da se formira svest o tome.

Ali zašto je to tako samo kod Nemaca? Čini se da se u SAD tom temom bave na drugačiji način.

Za to postoje mnogi razlozi. U SAD je veoma važno – i to mnogo važnije nego kod nas – nešto što se zove „Reputation Management“. To možete lako da uočite na Fejsbuku. Drugi razlog je to što u Nemačkoj imamo veliki dijapazon medija koji ljude informišu, ne samo o svakoj vrsti uslužne delatnosti, već i o rizicima koje ona nosi. Više smo o tome informisani nego ljudi u mnogim drugim zemljama. I treće, prema mom mišljenju, to ima neke veze s našom istorijom. Mi smo vrlo kritički socijalizovani, jer smo senzibilizovani za tu temu zbog naše prošlosti – kako zbog Trećeg rajha, tako i zbog nadzora koji je vršio Štazi, tajna policija bivšeg DDR.

Šta mislite, gde će Fejsbuk biti za 15 godina?

Dakle, kada pogledam svoje studente, moj utisak je da oni jednostavno nisu zainteresovani da dele tekstualne informacije s drugima. Oni više vole da razmenjuju informaciju zasnovanu na slici, jer se time otvara veći semantički prostor i stvara više prostora za interpretaciju. Drugim rečima, svi su još pre nekoliko godina emigrirali na Instagram. Oni od 25 godina pa naviše još uvek imaju adrese na Fejsbuku, ali Fejsbuk najviše koriste kako bi mogli da komuniciraju sa starijim ljudima, na primer sa članovima porodice i da čitaju vesti.

Zapravo, današnji studenti više nisu na Fejsbuku. Oni koriste Instagram i Mesindžer. Zato mogu da zamislim da u budućnosti Fejsbuk više neće postojati, da je to model koji izumire, i da se i sada više koristi iz sentimentalnih razloga, kao nekakav lep dnevnik koji služi da održi sećanje o tome šta sam radila između 2008. i 2015. To će biti tako ako Fejsbuku ne bude uspelo da se redefiniše i ponovo pronađe. Fejsbuk se već mnogo promenio poslednjih godina – napravio je put od komunikacione, do informacione platforme, i to je upravo ono na šta ta kompanija želi još više da se koncentriše.

Da li smatrate da je to nekakav problem?

Ne. To sve postaje alarmantno samo ako ljudi misle da je to jedina platforma za informacije. Ljudi su svesni da poruke dobijaju preko Fejsbuka i mogu da kažu: ovo je previše jednostrano za mene. Kao korisnik, znam da sam dobio ono što sam prethodno odabrao. Problem nije u Fejsbuku, problem je kada ljudi koriste samo jedan kanal vesti.

Da li je onda potrebna nekakava medijska edukacija?

Da. Mora biti jasno da se moraju pogledati različiti izvori, i trebalo bi znati kako se određeni medij, odnosno onlajn-portal finansira. Mnogi studenti, kada otvaraju stranicu lista „Bravo“, ne znaju da razlikuju uvodnik od plaćenog teksta. Malo studenata čita časopise ili novine, oni jednostavno nisu u detinjstvu i mladosti razvili medijsku percepciju. Smatram da je to mnogo gore od toga što se Fejsbuk redizajnirao kao portal za vesti.

Da li je to onda nekakav Vaš apel školama?

Ne, to je više apel deci i roditeljima. To ne može da bude samo zadatak škole. Ono što škola još uvek može da učini, jeste da ponudi fleksibilne formate nastave koji omogućavaju nastavniku da ponekad čita novine sa učenicima. A to trenutno nije moguće. Nastavnici imaju takav program da nisu fleksibilni u izboru didaktike. Kada bi imali više vremena i fleksibilnosti, ponovo bi doneli novine i diskutovali o tome sa svojim učenicima. I to bi trebalo da se praktikuje, ne samo u predmetima iz društvenih nauka, već i u osnovnoj školi, u nižim razredima, u svim predmetima.

Sabine Trepte vodi katedru za medijsku psihologiju na Univerzitetu Hohenhajm. Istraživačke radove radila je u oblasti medijske psihologije na temu: privatnost i samootkrivanje na društvenim mrežama, psihološki procesi sticanja znanja o političkim medijima i društvenom identitetu.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android