Ono što uđe, mora i da izađe. Fiziološki proces pri kojem su svi ljudi na svetu jednaki.

Ali, nisu svi klozeti jednaki. Dok se za ogromnu većinu ljudi u Evropi podrazumeva da imaju toalet, prema proceni Ujedinjenih nacija oko 3,5 milijarde ljudi na svetu živi bez sanitarnog čvora. Mnogi vrše nuždu na otvorenom.

Tako se bolesti lakše šire ili se zagađuje pijaća voda. Stotine hiljada ljudi godišnje umire od posledica.

UN govore o svetskoj higijenskoj krizi, na koju redovno upozoravaju 19. novembra, kada se obeležava Svetski dan toaleta.

Druženje tokom nužde

Ljudi su već milenijumima svesni da fekalije valja odstraniti. Najstariji poznati toaleti delo su Sumera u Mesopotamiji oko tri hiljade godina pre Hrista.

To su bile duboke jame i sistem keramičkih cevi koji je zadržavao tvrde fekalije, a tečnosti propuštao. Nije bilo ispiranja.

Vavilonci i Asirci su između 3000. i 500. godine stare ere gradili toalete od dva mala zida i uskog prostora za fekalije. Kanal se ispirao vodom od kupanja.

Ali, to su bili pojedinačni slučajevi. Tek sa starim Grcima i Rimljanima se toalet popularizovao. Sirotinja je morala da se zadovolji buradima u koja su pražnjeni sadržaji noćnih posuda. Bogatiji Rimljani imali su privatne toalete.

Većina građana koristila je javne nužnike koji su se stalno ispirali i mogli da „ugoste“ 50 do 60 osoba. Nije bila retkost da se pri obavljanju tog posla priča, druži pa i ugovaraju drugi poslovi.

Nestanak toaleta

Ali, priča o raspadu Rimskog carstva priča je i o civilizacijskom koraku unazad na mnoge načine. Između ostalog, nestala je uzvišena kultura toaleta.

Običan narod u Srednjem veku opet je vršio nuždu u nošu i sadržaj praznio na ulicu.

Stanovnici utvrđenih gradova imali su obično niše za toalet u zidinama, ali su fekalije takođe izlivane – obično u rov oko zamka. Posledice su bile kuga, kolera i tifus.

Toaleti su kroz Srednji vek ostali retkost. Čuveni slikar Albreht Direr je početkom 16. veka u Nirnbergu platio kaznu jer je ugradio toalet u svoju kuhinju. Ali, kako nije bilo kanalizacije, fekalije i urin su završavali u površinskom odvodu na ulici i smrdeli.

I u potonja vremena su stvari išle sporo. Zna se da je na dvoru Luja XIV u Versaju bilo dve hiljade soba – a samo jedan toalet. Cenjeni kralj je znao da prima posete istovremeno se olakšavajući na toaletnoj stolici – stolici sa rupom, to jest.

Fekalije su onda bacane na jednu gomilu. A kada je pravio čuvene dvorske sedeljke, visoke zvanice su čučale po dvorskom parku, završavajući posao.

Genijalni sifon

Krajem 18. veka su muškarci i žene sa dugim ogrtačima nudili prolaznicima da za novac čučnu ispod ogrtača i obave šta imaju.

I to iako je toalete sa ispiranjem izmislio britanski poeta ser Džon Harington još 1596. godine. Ali, mora da je njegovim zemljacima tada to izgledalo kao nepotrebna naučna fantastika. Njegovi nacrti pali su u zaborav.

Stvar je opet zakotrljao britanski pronalazač Aleksander Kamings oko dvesta godina kasnije. Prijavio je patent sa sve dvostruko povijenom odvodnom cevi, takozvanim sifonom, koja služi da se u njoj zadrži čista voda te da smrad ne ulazi u prostoriju.

Toalet sa ispiranjem krenuo je u pobednički pohod evropskim gradovima krajem 19. veka. Tek pre oko sto godina se etabliralo to da reke i potoci budu pošteđeni ljudskih fekalija.

A danas?

Pa ipak, ekstremne razlike opstaju do danas kada su u pitanju sanitarni čvorovi. To se vidi i prema tome kako se o toaletima priča u raznim delovima sveta.

Dok je indijski premijer Modi u jednu od izbornih kampanja išao s obećanjem da će premrežiti zemlju toaletima, u razvijenim zemljama poput SAD ili Nemačke traju rasprave da li transrodne osobe treba da imaju posebne toalete i da li uvesti pisoare za žene, tako da mogu da mokre stojeći.

Dok žene globalnog Juga često imaju strah od silovatelja kad idu do javnog toaleta, žene u Japanu mogu da biraju koju melodiju da im odsvira njihov haj-tek toalet.

*ovaj članak je najpre objavljen na nemačkom jeziku