Bageri guraju brda smeća i jednostavno ukopavaju u zemlju ono što se skupilo u kantama za đubre običnih ljudi. Nebom kruže velika jata ptica. Malo kasnije, na deponiji se mogu videti ljudi sa plastičnim kesama. Oni skupljaju sve što smatraju da je vredno.

Takve scene mogle su se videti i u mnogim nemačkim gradovima još sredinom osamdesetih godina prošlog veka. Recikliranje je tada bio nepoznat pojam. Nešto kasnije, kapaciteti deponija skoro da više nisu bili dovoljni za sve veće količine otpada. Počela je rasprava o nestašici sirovina – i počeo je da se menja način razmišljanja. Godine 1991. donesen je zakon o pakovanju koji je određivao da svaki proizvođač mora da preuzme odgovornost za svoj proizvod i nakon što ga proda. Industrija je zato osmislila odvojeno prikupljanje i recikliranje otpada, koje je nazvala dualnim sistemom. Njegov prepoznatljivi znak bio je simbol zatvorenog toka – „zelena tačka“. On se i danas nalazi na svim proizvodima koji mogu da se recikliraju.

Građani odvajaju otpad

Nastaju različiti načini razdvajanja, a kante za smeće postaju raznobojne. U plavim kontejnerima skuplja se papir, u žutim pakovanja svih vrsta – od folije do plastične čaše za jogurt. Takav princip do tada nije postojao u svetu. Ljudi su počeli da razvrstavaju otpad kako bi on kasnije mogao da se reciklira. Staklene flaše odnosili su u kontejnere postavljene na javnim površinama ili u prodavnice u kojima su ih kupili.

Kao podsticaj za odvajanje staklenih flaša poslužilo je uvođenje kaucije. Onaj ko bi nakon što je popio piće vratio flašu, dobijao je nazad deo novca od ukupne cene. To je ostalo tako i danas. „Angažman ljudi je od početka bio veliki“, kaže Norbert Fel iz Dualnog sistema Nemačke (DSD). Za to bi trebalo zahvaliti milionima uloženim u reklamne kampanje. Razvrstavanje otpada bilo je tema čak i u knjigama za decu.

Pustolovina zvana prerada

Ali privreda se našla pred jednim problemom. Naime, da bi se otpad reciklirao, potrebno ga je sasvim precizno razvrstati – a u kantama za đubre nalazilo se sve i svašta. Na primer, plastične čaše od jogurta često su bile problem: čaša je napravljena od plastike, a poklopac od tankog aluminijuma. Da bi se recikliralo, ta dva materijala moraju da se razdvoje. Ali kako?

U početku se razvrstavanje obavljalo ručno, ali to je bilo preskupo. Eksperimentisalo se sa tehnikama sortiranja iz rudarstva i poljoprivrede. Te privredne grane imale su posebna sita u kojima se krompir ili ugalj razvrstavao po veličini. Tokom godina, proces sortiranja otpada usavršio se upotrebom infracrvenih senzora i magneta.

Recikliranje visokokvalitetnih sirovina

Danas je recikliranje postalo haj-tek industrija. Naučnici i inženjeri rade na poboljšaju tehnologije, a već se i prilikom dizajniranja proizvoda vodi računa o tome da se oni kasnije što lakše recikliraju. Danas se 40 odsto prikupljene plastike precizno sortira po vrstama. Proizvodi se 21 milion tona nove plastike. Dok jedna tona nove plastike košta između 1.200 i 1.400 evra, reciklirana je samo 500 evra.

Postignut kvalitet obrađenog otpada pomoću standardizovanih postupaka omogućava stvaranje mnogih recikliranih proizvoda koji ranije nisu bili ni zamislivi. Firma „Reluma“ na primer, proizvodi plastične nasipe za sprečavanje erozije obale u Baltičkom moru. Nekadašnje drvene nasipe vrlo brzo su nagrizale školjke – plastični traju znatno duže.

Izvoz otpada

Reciklirani materijali su tri do četiri puta vredniji od otpada od kojeg su nastali. Tako je u Nemačkoj nastala prosperitetna grana industrije sa godišnjim prometom od preko 200 milijardi evra. Ta privredna grana godišnje raste 14 odsto i osigurava posao za oko 250.000 ljudi. Najveći svetski sajam za obradu otpada „IFAT“, koji će se održati u Minhenu u junu 2016, očekuje velik broj posetilaca.

Nemačko recikliranje je izvozni hit. Azija uvozi sve više recikliranog sirovog materijala „Made in Germany“. Kada su Nemci pre 30 godina počeli da odvajaju otpad uz pomoć raznobojnih kanti za smeće, to niko nije ni sanjao.