Samuel Vilder je rođen juna 1906. u tadašnjoj austrougarskoj Galiciji, u mestu koje se danas nalazi na krajnjem jugu Poljske i zove se – Suha Beskidska. Varoš nema ni 10 000 duša. Samuel će umreti više od 95 godina kasnije u kalifornijskom Los Anđelesu.

U taj skoro jednovekovni život staće niz zanimanja, nekoliko gradova i država. Sam je sebe nazvao Bili jer ga je tako zvala majka. A celog života sopstveno prezime je izgovarao na srednoevropski, uobičajen način – Vilder. Američka filmska industrija ne trpi sofistikovane razlike. On je za nju bio i ostao Bili Vajlder. U ovom tekstu pridružiću se njegovoj uzaludnoj borbi za pravilan izgovor prezimena, pa ću ga nazivati Bili Vilder, ili naprosto Bili.

Niz Oskara

Taj čovek je potpisao 22 filmska scenarija, a sam je režirao 27 filmova na osnovu sopstvenih scenarija, bio je i veoma uticajan producent. Za film Izgubljeni vikend (1946) dobio je Oskar za režiju kao i za scenario koji je napisao zajedno sa Čarlsom Breketom. Doda li se ovome i Oskar za glavnu mušku ulogu – Rej Miland je odigrao pisca koji se odaje alkoholu – kao i Oskar za najbolji film, bila je to izuzetna žetva trofeja za evropskog emigranta koji je u tom trenutku tek 13 godina u Americi.

Zanimljivo je da je glavni lik stvoren prema književniku Rejmondu Čandleru. Bili je radio sa Čandlerom na scenariju za film noar – tako se zovu holivudski kriminalistički filmovi četvrte i pete decenije prošlog veka – koji je kod nas prikazivan pod naslovom Dvostruka obmana (1944). Pisac Čandler je vodio beskonačan niz prepirki sa Bilijem o scenariju, ponovo se propio – bio je lečeni zavisnik od alkohola. Bili je, između ostalog, filmom Izgubljeni vikend Čandleru hteo objasniti Čandlera. U filmu režiser koristi prvi put teremin – elektronski instrument koji se svira samo pomeranjem položaja ruku u odnosu na antene.

Usledili su filmovi bez kojih je nezamisliva kinematografia prošlog veka. Bulevar sumraka (1950) je postigao kultni status. Po Gloriji Svenson, koja dugo nije glumila i koju je Bili Vilder u njenoj 51. godini vratio na film, da bi upečatljivo odigrala ulogu propale glumice Nore Dezmond, očevi su širom sveta davali ime ćerkama. Film je osvojio Oskara u tri kategorije: muzika, scenario i fotografija. A Američki filmski institut ga je postavio na dvanestu poziciju na listi najboljih filmova 20. veka.

Nestašna haljina Merlin Monro

Ljudi poput mene, koji su dovoljno stari da se sećaju kraja crno-bele televizijske ere, u svom odrastanju šezdesetih i sedamdesetih nisu mogli zaobići filmove ovog režisera.

U romantičnoj komediji „Sedam godina vernosti” režiser pušta Merlin Monro da sa Tomom Juelom prošeta večernjom velegradskom ulicom. Merlin zastane iznad ventilacije podzemne železnice, dole prođe metro pa nalet vetra zadigne njenu belu haljinu, oslobađajući pogled na lepo izvajane noge. Malo koja filmska slika može da dostigne opštekulturni status. Gole noge glumice postale su ikonični trenutak zaustavljen filmskom kamerom – u njega su se učitavale sve nade čovečanstva izašlog iz rata – eros je opet hteo da nadvlada tanatos, lepota je htela da zaseni užas, a sve to na ležeran, američki način. Ili je to ipak austrijski manir?

Malo ko zna da je Bili Vilder u tom trenutku upotrebio citat iz filmske istorije. Još 1901. snimljen je kratki dokumentarni rad pionira filma Edvina Portera i Džordža Fleminga „Šta se dogodilo na 23. ulici u Njujorku”. Statična kamera je uhvatila prizore ulične vreve, da bi posle prvog minuta snimanja jedna mlada žena takođe prešla preko šahta koji joj je vazduünim strujanjem pomalo zadigao suknju – a tada su suknje bile do gležnjeva. Po svemu sudeći, golonoga Merlin iz 1955. je inscenirani citat filmskog prizora koji je u trenutku snimanja filma „Sedam godina vernosti” bio star preko pola veka .

„Neki to vole vruće”

Moglo bi se ovako govoriti o još nekoliko filmova koje je potpisao Bili Vilder. „Neki to vole vruće” je prema Američkoj filmskoj akademiji najbolja komedija svih vremena.  Ko god je gledao televizijske programe nedeljom u doba kada su postojala samo dva državna kanala, mora da je više puta odgledao taj urnebesni crno-beli film u kojem ponovo blista Merlin Monro, a muškarci se iz straha od mafijaša prerušavaju u žene.

Naravno, u ovom nizu klasičnih filmova „Apartman” (1960) zauzima posebno mesto. Film se poigrava sa žanrovima, počinje kao satirična komedija, pretvara se u dramu, da bi se raspleo u ljubavnu komediju. Režiser je i koautor scenarija, a njegovo filmsko čedo ovaj put dobija pet Oskara. Fina ironija Evropljanina nasukanog u američkom društvu vidljiva je i po detaljima. U „Apartmanu” su na zidovima preko kojih klizi kamera reprodukcije Klea, Pikasa, Šagala. Bili Vilder je i privatno bio pasionirani kolekcionar radova evropskih slikara.

U svojoj dugoj karijeri on se katkad spoticao o prepreke epohe kojoj se komedijama podsmevao: Snimao je u Berlinu hlandnoratovsku komediju „Jedan, dva, tri”. Istočnoberlinske lokacije su filmskoj ekipi postale nedostupne, jer je komunistička Istočna Nemačka preko noći posred Berlina podigla zid. Film je morao biti završen u minhenskim studijima. Ali njegova satirička žaoka na račun hladnog rata nije dobro primljena – hladnoratovsko zveckanje oružjem oko Zida neko vreme nikome više nije bilo smešno.

Postojao je život i pre Holivuda

Za mnoge ljubitelje filma život Samuela Bilija Vildera kao da nije postojao pre Holivuda. On je svojih prvih deset godina života proveo u Krakovu, gde je njegov otac Maks vodio hotel „City” uz još nekoliko restorana. Usred Prvog svetskog rata Porodica se preselila u Beč – jer je 1916. izgledalo kao da će ruska carska armija doći do Krakova.

Za jevrejskog dečaka usledile su najvažnije, bečke godine. Posle završene privatne gimnazije počeo je da radi kao novinar za bulevarski list „Die Stunde”. Kao dvadesetogodišnjak intervjuiše čuvenog šefa velikog američkog džez-orkestra Pola Vajtmena, koji je bio na evropskoj turneji. Vajtmen je pozvao mladića, čije su mu se duhovitost i oštroumnost dopali, da pođe sa orkestrom za Berlin – i da vidi tadašnju evropsku prestonicu džeza. Samo što je stigao u Berlin, njegov bulevarski list je upao u veoma neprijatan skandal. Samuel Bili Vilder donosi odluku da ostane u Berlinu. Uzima sobicu u Bavarskoj četvrti, počinje da piše za berlinske novine.

Slučaj je hteo da je upravo u njegovom ulazu filmski menadżer Maks Galicenštajn samo u gaćama morao da beži iz zagrljaja jedne udate žene. Bili Vilder ga je sakrio, a protivusluga je bila Bilijev ulazak u svet filma. Počeo je da sarađuje na pisanju scenarija u tada moćnoj nemačkoj filmskoj industriji. On je zajedno sa književnikom Erihom Kestnerom 1931. uspešno adaptirao Kestnerov popularni roman „Emil i detektivi”.

Berlin-Pariz-Holivud

Bili Vilder nije hteo da sačeka Hitlerovo ostvarivanje predizbornih obećanja, pa je po dolasku nacista na vlast 1933 emigrirao za Pariz. I tamo radi u filmskoj industrii, uglavnom na scenarijima. Potom u Parizu i Marselju snima i svoj prvi film – „Zlo seme” (Mauvaise Graine). Osim u Francuskoj, film je prikazan u Španiji, Italiji, Grčkoj, Poljskoj i Brazilu. Mada mu se u Francuskoj smeši uspeh, epoha je nemilosrdna prema ovom čoveku – on uskoro shvata da nije pobegao dovoljno daleko.

Vizu za Sjedinjene Američke Države mu 1936. nabavljaju austrijski emigranti. Moćni studio Paramaunt pikčers poverava mu posao scenariste u komediji Ninočka, koju će režirati njegov uzor Ernst Lubič, a u kojoj prvi put u karijeri Greta Garbo preuzima humorističku ulogu. Bili svoje ime već piše američki, sa „y” i sleže ramenima na iskvaren izgovor svog prezimena – „Vajlder”. Već 1942. uspeva da preuzme režiju u komediji Major i malena jer ga nerviraju stalne režiserske promene njegovih scenarija. Ostalo je – legenda.

Dubok trag u filmskoj branši

Ponekad se čini da je kroz filmski svet gospodina iz Galicije prodefilovalo sve što je imalo neki ugled u Holivudu. Posle vrhunca u zlatnom dobu Holivuda, Bili Vilder u sedamdesetim i osamdesetim ima manje uspeha. Međutim, za nove generacije filmskih umetnika on je jedan od ključnih autoriteta u filmskoj tradiciji. Verovao je u dobro napisani scenario. U tome je video suštinu uspešnog filma i kao režiser. Kada su ga pitali da li je neophodno da režiser ume da piše scenarije rekao je: “Ne. Ali je od pomoći ako zna da čita!”

Značajni nemački režiser Folker Šlendorf (dobitnik Oskara za filmsku verziju Grasovog romana „Limeni doboš”) snimio je dokumentarni film o njemu. Bili Vilder je bio predviđen kao režiser za film „Šindlerova lista” (1993.). Tema mu je bila bliska – i majka i poočim su mu stradali u nacističkim logorima – ali mu staračka slabost već nije dozvoljavala da se prihvati takvog posla. Kada je pogledao Spilbergov film bio je dirnut, to mu je poručio u pismu. Stiven Spilberg je odgovorio pismom u kojem je rekao da se oseća počastvovanim ovakvom reakcijom starog majstora.

Jedna od njegovih osobenosti je bilo ponavljanje nekih rečenica ili fraza iz ranijih scenarija u novim filmovima. Tako je rečenicu „Dobiću upalu pluća“ Bili Vilder ugradio u čak pet svojih filmova. A umro je pre dve decenije (27. marta) u devedeset i šestoj godini života – od posledice upale pluća. Moglo bi se čak reći da je umro – filmski.

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.