Kakav rezultat! Svih 195 članica Ujedinjenih nacija podržalo je Sporazum o klimi kojim bi rast globalne temperature trebalo da se ograniči ne na dva, već čak na 1,5 stepeni Celzijuja. To je sporazum koji dobrovoljno prihvaćene ciljeve država u zaštiti klime čini međunarodnopravno obavezujućim, kontroliše njihovo sprovođenje i poboljšava ih ako nisu dovoljni. A to je i sporazum kojim se stavlja na raspolaganje finansijska pomoć siromašnim državama u iznosima koji su sve donedavno bili nezamislivi.

Svi su dobitnici – i to ne samo kada je reč o zaštiti klime. Evropljani: ta zajednica država je prethodnih dana na sebe skretala pažnju pre svega prepirkama i to još uvek čini – ali sada su članice Evropske unije bile jedinstvene u podršci ambicioznom sporazumu. I male ostrvske države koje veoma pate zbog efekta staklene bašte i koje su baš nakon Konferencije o klimi u Riju 1992. razvile impresivnu samouverenost. Upravo su mala Maršalska ostrva u Parizu pozvala na koaliciju sastavljenu od 79 siromašnih država i EU kojoj su se priključili Brazil, Meksiko i SAD. SAD slede Maršalska ostrva – neverojatno! A na kraju su i zemlje ubrzanog razvoja – Indija i Kina – popustile i omogućile diplomatsku senzaciju.

Veliko dostignuće Lorena Fabijusa

Ipak, prethodne dve nedelje u Parizu niko nije toliko obeležio kao Loren Fabijus. Nekoliko sedmica nakon strašnih terorističkih napada u Parizu, francuski ministar spoljnih poslova doneo je svojoj potresenoj državi svetle trenutke. Predsednik Klimatske konferencije je sa stoičkim mirom i velikim diplomatskim umećem usmeravao pregovore kroz sve opasne vode. Samo onaj ko je doživeo katastrofu na konferenciji u Kopenhagenu pre šest godina, znaće da proceni to izvanredno dostignuće. Tada je dansko predsedništvo pogrešilo skoro kod svega što se ticalo osetljivog balansa između siromašnih i bogatih zemalja. Fabijus je sada učinio upravo suprotno.

Ovo je također i trijumf za često omalovažavane ekološke grupacije koje učestvuju na svim konferencijama od Rija i koje suodlučuju u procesima međunarodne zaštite klime. One često izriču oštre, ponekad preterane kritike i iznose nerealne zahteve, ali nikada ne gube iz vida upozorenja nauke. A tu su i Ujedinjene nacije koje su dokazale da mogu da se uhvate u koštac s globalnim problemima.

Sada bi trebalo iskoristiti polet iz Pariza: investicije se moraju premestiti iz fosilnih u obnovljive izvore energije. Obećani novac za siromašne zemlje mora poteći. Sve to je već počelo, sada taj proces mora zaista i da krene. Možda u svetu sa sve većim krizama tračak nade dolazi upravo od zaštite klime: međunarodna zajednica može zajednički da rešava svoje probleme. Dobro obavljeni posao, Francuzi!