Bilo je proleće, onakvo kakvog u ovom milenijumu više nema. Sneg se topio, nagrizajući slanom uličnom vodom i najbolje cipele. Odjužilo je preko noći. Prošetao sam svojom varošicom, nogu bez nogu, bez cilja. Na raskršću gde se odvajao put za Tuzlu, s leve strane, kroz otvorena vrata kafea, folkoteke, aščinice i pivnice „Tuzlanka" dopirao je glas koji me je zaustavio.

U njemu je bilo neke proročke, liturgijske snage. Nešto zadimljenog džeza. I puno karasevdaha.

Ne kuni me, ne ruži me majko
ne pitaj me za sudbinu moju
sve što imah za nju dadoh majko,
ne kuni me, ne ruži me majko.

Prvo slušanje

Ušao sam u lokal. Šanker Hari me je pozdravio namigivanjem. Za šankom su bili samo Fudo, novinar, i Zvezdan zvani Zvijezda – bolničar. Njega sam znao još od detinjstva. Umeo je da odigra „tehnike" i po nekoliko stotina puta udarajući ukočenim stopalom loptu, a da ona ne dodirne tlo. Sa istom strašću sa kojom je nekada igrao stoni tenis, basket, potom fudbal – a svi sportovi su mu išli odlično – sada je u slobodno vreme za šankom ispijao piće za pićem. Fudo mu je bio najbolji pajtaš u tome i osim podizanja piva u vis nije mario za ostale sportove.

Umesto pozdrava, Zvijezda je stavio prst na usta. Zatvorenih očiju, pokazujući rukom na zvučnik, kao da nekoga poziva na binu, imao je izraz onog opijenog blaženstva koje na Balkanu može dati jedino mešavina neutoljive čežnje, alkoholnih isparenja i muzike koja se uvlači pod kožu.

Tada sam prvi put izbliza video šta Luisov glas ume da uradi ljudima koji ga prepoznaju kao glas koji priča priču iz njihove duše.

Sredinom osamdesetih, gde su se tekstovi narodnjaka, uokvireni ukalupljenim muzičkim frazama, nadmetali u lošim ruralnim metaforama, ovaj glas je najavio ono što će doći – vreme fuzije svetske i domaće muzičke tradicije.

Zvijezda je Hariju rekao – daj ko šta pije i daj ovo još jednom. Hari je slegnuo ramenima i šeretski, a pomalo bespomoćno mi je rekao – još nismo preslušali kasetu do kraja, stalno moram da je vraćam na ovu.

Luis iz Euridike

Luis je 1980. pevao u noćnom klubu Euridika – kroz njega je u jugoslovenskim decenijama prošla ukupna muzička elita sa ponekim gostom iz inostranstva kao što su Toto Kutunjo ili Tina Tarner. Luis je pevao evergrine i džez. Jedne večeri je vlasnik kluba zatražio da otpeva „nešto naše". Luis je prema gradskoj legendi, prateći sam sebe na sintisajzeru, otpevao ono što je voleo: „Ne kuni me, ne ruži me majko". U Euridiki je zavladao tajac. A onda se prolomio aplauz uz ovacije. Kažu da je Luis morao da više puta otpeva ovu pesmu.

Negde sam pročitao da je beogradska štampa Luisa posle te noći opisala kao „pomahnitalog džezera" koji „odeven u egipatsku galabiju" u publici proizvodi trans. Njegovo džez-biće susrelo je ciganski, južnosrpski, makedonski i vlaški melos i – zvezda je rođena. Jovan Nikolić Jof, koji je tih godina znao izaći u Euridiku, potvrdio mi je da je Luis prvo na toj bini odsvirao sve one pesme koje će nešto kasnije biti jugoslavenski hitovi i da se po svemu videlo da taj čovek sa neverovatnim repertoarom svetskih stvari od soula do džeza, neće ostati samo još jedan odličan anonimni muzičar iz beogradske noći.

Već iste godine Luis je dobio ponudu da snimi ploču. Njen prvi tiraž je bio 2000. već za nekoliko meseci morali su ga doštampavati do 150 000.

Priča o pesmi

Mada sam i ja mislio da je Luis pesmu po kojoj je nazvao svoj prvi album uzeo iz narodne riznice i obradio na svoj način, to nije tačno. Zna se ime kompozitora. Beograđanin Miloš Miša Aranđelović je između dva rata napisao ovu pesmu. Inače je bio ekonomista po struci, studirao je u Francuskoj. Njemu se „posrećilo" da su i pevači i publika do danas ubeđeni da je ta pesma nastala negde u krčmama južne Srbije.

Sve ovo sam saznao slušajući lepu radio-emisiju „Gosti iz prošlosti". U emisiji se Slobodan Jović sećajući se kompozitora, rekao da mu je teča Miša, kako su ga zvali, ispričao da se 1940. obreo u Varešu, kao visoki bankarski činovnik. U kafani vareškog hotela on i njegov drug Pero, kojeg je znao još sa studija u Francuskoj, družili su se sa dve devojke. Bile su sestre, a Pero se udvarao jednoj od njih. Ona se zaljubila, ali je vrlo dobro znala da je Peri ljubav razbibriga i da neće biti njen. Zamolila je kompozitora da njenu nesrećnu ljubav ovekoveči pesmom. Te zime u Varešu Miša Aranđelović je napisao sledeće stihove:

Ne kuni me, ne ruži me majko,
ne pitaj me za sudbinu tešku.
Ne kuni me, ne ruži me majko,
sve mu dadoh, zar učinih grešku?
Ne traži ga, ne zovi ga, majko
ne traži ga nisam ja bez druga.
Danju noću gde god pođem majko
sa mnom je i tuga.

Dakle, u osnovi ove srceparajuće balade je – ženski bol. Od njega je Luis 1980. napravio mušku „pregolemu tugu". Čudan je bio višedecenijski put pesme od Vareša preko beogradske Euridike do jednog šanka u bosanskoj varošici, gde sam je u Luisom izvođenju prvi put čuo.

Biografski fragmenti

Ljubiša Stojanović Louis je rođen 1952. u Leskovcu. Njegovi su se često selili, pa mu je u biografiji zabeležneo da je u Negotinu završio nižu muzičku školu, u Nišu je počeo studirati muziku, a potom je – kao i svi koji žele nešto da urade otišao za Beograd.

Međutim, retko ko zna da je on 1975. godine predstavljao Jugoslaviju na međunarodnom festivalu u Japanu. Izvodio je pesmu iz jugoistočne Srbije i – pobedio. Isto tako, njegova kasnija slava potisnula je detalje iz njegovog života koji su Luisu bili važni. Nadimak je dobio još kao dečak u Negotinu. Nosio je ploče Luja Armstronga pod miškom. Pošto je originalna verzija imena velikog američkog muzičara, napisana na omotima ploča, bila Louis – a na srpskom, zna se, to može biti pročitano samo sa onim glasnim, suvišnim „s": Luis. Nadimak se zalepio. U ličnu kartu je kasnije ovaj rođeni Leskovčanin uneo i nadimak – Ljubiša Stojanović Louis.

S gitarom i ruksakom je kao mladić odlazio na more i tamo pevao. Neko vreme je živeo u Nemačkoj, u Minhenu morao da čisti stepeništa, jer je nastupilo muzičko zatišje. Samo nekoliko godina kasnije u Rusiji je pevao na rasprodatim koncertima, o kojima je govorio kao o najboljem energetskom opijatu u životu. Obrijao je glavu 1981. pred odlazak na Jadran gde je pevao u jednom hotelu. Egipatske galabije su ga podsetile na odeždu iz doba Nemanjića. Prve je kupio, a ostale je sam šio. Bio je otac šestoro dece, tri braka su obeležila njegov život. Između najstarijeg i najmlađeg deteta raspon je od nekoliko decenija.

Preko žanrovskih granica

Luis je u Jugoslaviji potpuno izbrisao tvrdu granicu između urbanog i ruralnog, avangardnog i tradicionalnog, narodnjačkog i rokerskog. Naučio je ljude, među njima i mene, da se muzika deli na dobru i lošu, bez obzira na žanr. Ostalo je zabeleženo da je na pitanje kako bi odredio svoju muziku odgovarao sa humorom – to je moja muzika.

Nikada nisam bio na Luisovom koncertu, nisam doživeo njegove suze uz neke pesme. O jednom koncertu je ostavio svedočenje: „Muziku sam mogao da opipam, kao da je u pitanju materija. Bilo kakav orgazam je neinteresantan u poređenju sa tim."

Izgledalo je da će mu se osmehnuti i međunarodna karijera. Dragi Šestić sa svojom holandskom muzičkom kućom Snail Records objavio je 2011. izbor iz Luisovog opusa pod naslovom „The Last King Of The Balkans". Bez obzira na pretencioznost naslova kojom se želela zapadnjacima približiti egzotična sinteza etno-popa i džeza, naziv albuma za zapadno tržište „Poslednji balkanski kralj" imao je jednu tačnu konstataciju.

Luis je bio jedno od poslednjih samoniklih muzičkih veličanstava koja nisu bila sačinjena tehnološko-propagandnim tehnikama. Ali Luisu svetski uspeh nije bio suđen. Mada su počeli pristizati evropski pozivi za koncerte „svetske muzike", saobraćajna nesreća u kojoj je sedeći za volanom poginuo na severu Bačke, kod Feketića, u ranim jutarnjim časovima 31. jula 2011., prekinula je taj uspon.

Muzika sveta

Da sam tada, sredinom osamdesetih, Zvezdanu za šankom u Tuzlanki rekao da Luis stvara world musik pogledao bi me razlivenim očima punim čuđenja, napravio jednu od svojih čuvenih grimasa, i rekao: Aj' ne seri!

Luis je mnogo pre one reklame za pivo zaista pronašao neodoljivu formulu – Global, but ours.

Deset godina nije sa nama. Nisam u toj deceniji bio ni na jednom slavlju, a da ljudi ne požele da začuju neku njegovu stvar. Luis će živeti kroz svoje pesme. To je potpuno jasno naročito u Leskovcu, gde završavam ovaj zapis. Luisov rodni grad je jedna od najvažnijih tačaka na sevdalijskom luku od Sarajeva do Skoplja, na kojem se prema Dvornikoviću, još od antičkih vremena rađaju najbolji muzičari.

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu