Vojislav Šešelj je u prvostepenom postupku pred Haškim tribunalom oslobođen krivice za zločine protiv čovečnosti počinjene u ratovima u Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj i Vojvodini. Poslednjeg dana marta 2016, Pretresno veće francuskog sudije Žan-Kloda Antonetija izreklo je oslobađajuću presuda u odsustvu optuženog, jer je pušten na „privremenu slobodu“ pod obrazloženjem da je teško bolestan.

Izričući oslobađajuću presudu, predsedavajući sudija Antoneti istakao je da Šešelj nije bio vođa sopstvenih dobrovoljaca Srpske radikalne stranke, jer su oni bili pod komandom JNA, pa nije ni odgovoran za ono što su počinili. U obrazloženju oslobađajuće presude stoji i da je Veće zaključilo da tužilaštvo nije dokazalo da postoji uzročno-posledična veza između Šešeljevih „govora mržnje“ i počinjenih zločina.

Manjak dokaza o krivici

Dva člana sudskog veća – predsedavajući Antoneti i senegalski sudija Nijang – nisu našli da je ijedan dokaz o njegovoj krivici utvrđen „van svake razumne sumnje“. Treći član veća, italijanska sutkinja Flavia Latanci bila je drugačijeg mišljenja i oštro je iskazala svoje protivljenje presudi. Ona je u intervjuu za Zidojče cajtung izjavila da je oslobađajuća presuda Šešelju „toliko pogrešna da je nevažeća“.

Konsternirano takvom presudom, Tužilaštvo Haškog tribunala odmah je najavilo žalbu. U svom dokaznom postupku na prvostepenom suđenju tužioci su izneli dokaze da je Šešelj podsticao na ubijanja i progone, pozivajući dobrovoljce svoje Srpske radikalne stranke da nikog među istorijskim neprijateljima „ne pošteđuju“. A „istorijski neprijatelji“ za njega su Bošnjaci, kojima se treba osvetiti kao „muslimanskim dušmanima“ i Hrvati kojima će „ispostaviti račune za žrtve iz Prvog i Drugog svetskog rata“ i „svetiti im se tamo gde su najslabiji“.

Takvim govorima mržnje Šešelj je, tvrdili su tužioci, stvarao okolnosti za izazivanje nasilja i direktno upućivao na zločine u ratu, koji je iza sebe ostavio 20.000 mrtvih u Hrvatskoj i 100.000 u Bosni i Hercegovini. Na osnovu iskaza 72 svedoka, tužioci su dokazivali da je Šešelj odgovoran za osnivanje paravojne formacije Srpski četnički pokret, poznate pod nazivom „šešeljevci“, koji su počinili zločine nad Bošnjacima i Hrvatima u Vukovaru, Bijeljini, Zvorniku, Brčkom, Nevesinju, okolini Mostara i širem području Sarajeva. U svojoj završnoj reči u martu 2012, zatražili su za optuženog kaznu od 28 godina zatvora.

„Oslobađajuća presuda je nerazumna“

U žalbenoj raspravi u decembru prošle godine, koja je održana pred Većem, zastupnici tužilaštva ocenili su da je oslobađajuća presuda Šešelju koju su donela dvojica sudija Pretresnog veća, „nerazumna“ i sasvim „neobrazložena“. Glavni tužilac Serž Bramerc naveo je da u prvostepenoj presudi nisu uzeti u obzir važni dokazi i da su se dvojica sudija oglušili o „etablirane postulate međunarodnog prava“.

Bramerc je posebno osudio njihov zaključak da je progon bošnjačkih i hrvatskih civila bio neka vrsta humanitarne pomoći. Rekao je da smatra neshvatljivim da Šešeljeve govore mržnje u kojima je pozivao na progon, etničko čišćenje i ubijanje, sudije nisu ocenile kao krivično delo, već kao ohrabrujuće reči kojima je on podizao moral srpskim trupama.

Bramercova ocena rada dvojice sudija u predmetu Šešelj je poražavajuća: „Reč je o fundamentalnom propustu u izvršavanju sudijskih dužnosti“, rekao je on. Šešelj nije ni prisustvovao žalbenoj raspravi. Na poziv sudija Mehanizma odgovorio je da „ne želi više na bilo koji način da učestvuje u postupcima pred međunarodnim sudom“, da se „nikada neće dobrovoljno vratiti u Hag“, te da se „koristi svojim poslednjim podneskom da obavesti žalbeno veće da nema nameru da dođe ni na izricanje žalbene presude“.

Žalbeno veća Mehanizma razmotrilo je žalbu i usmeno obrazloženje zastupnika tužbe, koji su istakli da „na osnovu dokaznog materijala, ni jedno razumno veće nije moglo da zaključi da na suđenju Šešelju nisu dokazani zločini protiv čovečnosti i da on nije odgovoran za te zločine kao učesnik u udruženom zločinačkom poduhvatu. Tužioci su ponovo naglasili da je optuženi podsticao, pomagao i podržavao zločine koje su njegovi dobrovoljci počinili, da je zato i sam počinio zločine progona, deportacije i prisilnog premještanja u Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj.

Ipak kazna zatvora od 10 godina

Sudije su 11. aprila ove godine osudili Šešelja na kaznu zatvora od 10 godina po tri tačke optužnice za podsticanje na progon, deportaciju i druga nehumana dela kao zločin protiv čovečnosti, počinjen u Hrtkovcima u Vojvodini. Dakle, i sudije žalbenog veća oslobodile su Šešelja optužbi za progon nesrba na političkoj, rasnoj i verskoj osnovi, deportacije i prisilno premeštanje u Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj.

Mada se posle odbijanja da prisustvuje žalbenoj raspravi zarekao da se nikada više neće obratiti međunarodnom sudu, Šešelj je podneo žalbu na žalbenu presudu, to jest pravosnažnu, definitivnu presudu, koja ni po jednom zakonu ne može da se menja. Njegovo obrazloženje je da mu je pred Žalbenim većem Mehanizma izrečena prvi put osuđujuća presuda i da je zato kazna zatvora od 10 godina prvostepena presuda, na koju ima pravo žalbe.

Takvu argumentaciju tužilaštvo je u svemu pobilo i Žalbeno veće je konačno stavilo tačku na taj proces. Šešelj ne može da podnese žalbu na žalbenu presudu: kaznu od deset godina zatvora, koju je, istina, već odležao, ništa više ne može da promeni.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android