Već i sam njihov stil veoma se razlikuje. Mladi dinamični francuski predsednik svoje predstave o Evropi izneo je u nekoliko javnih, često vatrenih govora – na univerzitetu Sorbona ili u gradskoj kući u Ahenu. Tamo mu je bilo zagarantovan oduševljen aplauz, velika pažnja i nešto sjaja. Nemačka kancelarka, koja ima znatno više iskustva s Evropskom unijom, za svoje trezvene odgovore na Makronove teze izabrala je formu intervjua u nedeljnom izdanju jednih novina – vođenom bez publike, u njenoj kancelariji. Vizionar iz Jelisejske palate i pragmatična političarka iz Berlina: takva je podela uloga u francusko-nemačkom duetu. I to bi možda moglo da funkcioniše.
Francuski predsednik i nemačka kancelarka jedno drugo ne moraju da uveravaju u svoje reformske ideje. To su već odavno rešili njihovi štabovi. Njihov zadatak je pre svega da, kada je reč o evrozoni, migracijama i odbrani, ostale države-članice EU izvedu na reformski kurs. Ali, kako je to pojasnio predsednik Evropske komisije Žan-Klod Junker, nije dovoljno samo da Francuzi i Nemci budu složni, pa da ih ostali slede. Pariz i Berlin moraju da odustanu od takvog svog predubeđenja.
Trebali bi pridobiti barem još Italiju. Ali, nakon formiranja vlade u Rimu, ta operacija mogla bi da bude mnogo teža nego podsticanje neodlučne kancelarke na akciju. Angela Merkel se malim koracima približava svom francuskom partneru. Ona je još pre nekoliko nedelja, na dodeli Karlove nagrade u Ahenu, rekla u kom smeru bi to putovanje moglo da ide. Merkelova je preuzela Makronov koncept o „suverenosti“ Evrope da deluje i da se menja.
Kompromis prihvatljiv za sve
Ali dok Francuz želi da u smeru unije transfera i garancija ode daleko, Nemica se zalaže za kredite i kontrole, za uslovljavanje i oprezno proširenje ovlašćenja. Na kraju će iz toga – kao i uvek – da proizađe kompromis. A njega će – nadamo se – podržati i druge članice Evropske unije. To je obema stranama jasno i to je odavno dogovoreno. Na sastanku na vrhu održanom u martu Makron i Merkelova su objavili da će na sledećem samitu biti utvrđen vremenski plan za reforme evrozone, ali ne i svi detalji. Ni manje ni više od toga.
Naravno, vizionarske izjave Emanuela Makrona su hrabrije i temeljitije. Samo, da li su zato i ispravne? Angela Merkel skresala je francuske planove i bavi se onim što je moguće. Da li ona suviše pritiska kočnicu? Trebalo bi da bude osnovan Evropski monetarni fond koji bi pomagao zemljama u krizi, trebalo bi da bude formiran i investicioni fond za strukturne promene… Samo još nije odlučeno koliko bi velike i uticajne trebalo da budu te institucije. Kancelarka pregovara s relativno jake pozicije. Na kraju krajeva, ona kao predstavnica najperspektivnije države-članice ima novac.
Zrelo je
Oba dela francusko-nemačkog dvojca su složna oko toga da je trenutak za delovanje povoljan. Evropska unija je ujedinjena zbog novog protivnika – Donalda Trampa i njegove apsurdne trgovinske politike. Mnogim evroskepticima iznenada je postalo jasno da evropske države protiv SAD ništa ne mogu da postignu same. Možda će to uspeti ako su u Uniji. Možda. Tramp ne izaziva Evropljane samo svojom ekonomskom i ekološkom, već i spoljnom politikom. Zato je relativno lako prikupiti argumente za to da EU mora da se koncentriše na sebe i da postane delotvornija – s obzirom na pukotine u transatlantskom odnosu, već postojeću pretnju Rusije i masivnu ekonomsku konkurenciju iz Kine.
A tu je i stiska s vremenom. Za godinu dana bira se novi Evropski parlament. Najkasnije do tada na stolu moraju da budu rezultati kako bi se bar malo obuzdali evroskeptični populisti. Osim toga, EU pregovara o narednom dugoročnom budžetu. Predvidljivi sporovi između onih koji uplaćuju i onih koji primaju novac nudi šansu za novo utvrđivanje političkih težišta i prisiljava na kompromis. Kada ako ne sada? Evropa ne može i dalje da radi kao do sada, rekao je predsednik Makron. Naravno, on u tome ima pravo.