Tišinu prekida samo ritmično lupanje kišnih kapi o belu plastičnu ciradu. Nema televizora, nema muzike, nema dečijeg smeha. Tišina je posebno glasna nakon prolaska kroz saobraćajni haos na ulicama Koks Bazara, grada na jugoistoku Bangladeša. Prekida je samo zvuk ezana. Sa okolnih stabala vise srebrno-sivi zvučnici i prenose poziv za molitvu preko brda i blatnjavih dolina.

Na severoistoku Kutupalonga, najvećeg izbegličkog kampa na svetu, nalazi se Kamp 7. Tamo živi oko 40.000 ljudi na površini od oko jednog kvadratnog kilometra. To je samo procena. Niko ne zna koliko tačno je pripadnika Rohinđa naroda na kraju završilo ovde, u nekadašnjoj džungli priobalnog mesta na granici Bangladeša i Mjanmara. U različitim kampovima živi milion, možda je 1,2 miliona ili još i više. Sve zavisi, koga pitate.

Proganjana muslimanska manjina

Ova muslimanska manjina još od sedamdesetih godina prošlog veka beži iz Mjanmara. Ali još nikada do sada nije prebegao toliki broj ljudi kao prošle godine. Za samo nekoliko meseci se od brutalnog nasilja spasilo oko 700 hiljada muškaraca i žena. Koliko je tačno ljudi ubijeno, to niko ne zna. Samo je jedno jasno, a to je da je počinjen najstrašniji genocid u novijoj istoriji ovog podkontinenta.

Fatima

Fatima je jedna od preživelih. Prstima trlja zube, ima upalu desni od žvakanja duvana i betela. Ima 20 godina. I dva mala dečaka. Pre nego što je prebjegla iz Mjanmara, silovana je. 30 ili 40 puta. Za jednu noć. Ne zna tačno koliko često, ni koliko je bilo muškaraca. „Tamo sam ostavila svoje telo", govori ona. Priča tiho. Prazan pogled spušten je prema glinenom tlu. I kada dođe do direktnog kontakta očima, nema susreta. Kao da su u njenim tamnim očima zatvorena neka unutrašnja vrata.

Sedimo na tirkizno-crvenom prugastom tepihu u prednjem delu kolibe. Tu je jedna mala plastična hoklica. Njen muž Ali, samo dve godine stariji od nje, čuči pored, dok ona priča svoju priču. On je, kao i mnogi drugi, morao da napusti svoje selo kada su došle paravojne formacije - da bi izbegao smrt. Svoju suprugu, bebu, i tada 14 meseci starog sina ostavio je kod svojih roditelja. To je bilo pre godinu dana.

Nije bilo nikoga da čuje vrištanje 

Njegovi roditelji i Fatima su se potom brzo povukli u šume. Tamo su se već skrivale druge žene, a ostale su stizale iz susednih sela. Banda ih je uhvatila i napala. Jednom, pa još jednom. Niko nije mogao da čuju vrištanje i plač. Braća ili supruzi koji su ih mogli spasiti, bili su ili već mrtvi ili su pobegli da bi spasili živu glavu. Kao što je to uradio Ali.

Fatima je posle svega ipak nekako dospela nazad u selo. Spretne ruke njenih saputnica su se pobrinule za njene rane na putu. U protivnom, iskrvarila bi. Verovatno nikada više neće moći da rodi.

Sa roditeljima svoga muža posle je prebegla u susedni Bangladeš, a međunarodne humanitarne organizacije su joj pomogle da pronađe svog muža.

„Meni nije problem da ostanem s njom", govori on. Ona to nije uradila svojom voljom.

Silovane žene su često ostavljene

Kada kaže „to" on misli na masovno silovanje. I zaista, mnoge Rohinđe ostavljaju svoje silovane žene. Ostavljaju ih same sa decom – i sa bolom. Zato što je drugi čovek imao i, prema razmišljanjima mnogih muškaraca, obeščastio je.

Za mene, ženu koja dolazi sa Zapada i tamo je odrasla, sve ovo je skoro nepodnošljivo strano. Da žene skoro ne izlaze iz svojih koliba, čak ni po vrućini bengalskog ljeta, kada je u barakama preko 40 stepeni. „Ne radi se o zakonima, nego tradiciji", objašnjava mi saradnica Crvenog krsta. Prema kulturi Rohinđa, žene napuštaju kuću samo ako je to apsolutno neophodno.

Sigurna mesta u kampu

„Ženska mesta" pružaju malo olakšanja. Oko kampa se nalazi oko 19 većih koliba međunarodnih organizacija. S obzirom da tamo postoji i medicinsko savetovanje, barem neke žene se usuđuju da provedu nekoliko sati na ovom čistom i sigurnom mestu. Kada ima struje, onda funkcionišu čak i ventilatori, a postoji i pristojno kupatilo, kao i mogućnost da se deca ljudski okupaju.

Sa brda se vidi strašan prizor. Beskrajan red koliba koje su poređane jedna pored druge. Plastične cirade na drškama od bambusa za zidove, a često i krovove. Samo nekoliko kuća ima limene krovove.

Dugoročno rešenje?

Fatima i Ali žive u jednom od ilegalnih kampova koji su napravljeni veoma brzo, kada se pre godinu dana u najkraćem mogućem roku moralo naći rešenje za smeštaj za preko 700 hiljada ljudi. To je bio klasičan hitni, a ne dugoročan smeštaj.

A upravo dugoročno rešenje je ono što Fatima i Ali očekuju. Mjanmar ne radi na tome da Rohinđama izda papire ili da im dozvoli da se vrate u svoju zemlju. Bez važećih dokumenata Rohinđe su zvanično bez državljanstva i zavise od dobre volje vlasti Bangladeša.

Građani Bangladeša zbog nemirne istorije svoej zemlje, znaju šta znači biti proteran. Na početku su imali razumevanja za izbeglice. Ali to se polako menja. Mnogi imaju osećaj da je njihova zemlja učinila već dovoljno za strance. Na kraju krajeva, u slučajevima prirodnih katastrofa koje četo pogađaju tu zemlju, nema dovoljno pomoći ni za sopstveno stanovništvo. Nema dovoljno policajaca da bi se zaustavio povećan stepen nasilja i organizovano krijumčarenje drogama i oružjem.

Raste i strah od radikalizacije mladih muslimana. Oni koji se bave njihovim regrutovnjem u kolibama u kojima vlada atmosferi beznađa, imaju lak posao. Zvanično, Rohinđe ne mogu napustiti izbeglički kamp, ne smu da rade, a deca imaju minimalno obrazovanje.

Beskrajno izgubljeni

Kako dalje? Fatima ima samo jednu želju - natrag, u svoju domovinu. Možda se nada da će ponovo naći ono što je te noći izgubila u šumi. Ili joj možda jednostavno nedostaje snage da izgradi novi život u nepoznatoj zemlji.

Kapi kiše i dalje kuckaju o belu plastičnu ciradu stvarajući ritam čekanja usred atmosfere beskrajne izgubljenosti.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android