Kada se pogleda najnoviji film Danisa Tanovića „Smrt u Sarajevu“ koji je premijerno prikazan u takmičarskom programu filmskog festivala u Berlinu, stiče se utisak da se Bosna i Hercegovina nije pomakla s one mine na kojoj Cera leži u završnoj sceni njegovog Oskarom nagrađenog prvenca „Ničija zemlja“ iz 2001. godine.

U hotelu Evropa, u kojem se odvija radnja Tanovićevog političko-socijalnog trilera, nije teško iščitati metaforu bosanskohercegovačke stvarnosti 15 godina kasnije: u podrumu vladaju kriminalci umreženi s upravom hotela, iznad njih se radnici bore za egzistenciju, a na vrhu zgrade televizijska novinarka razgovara sa svojim sagovornicima o tome da li je Gavrilo Princip bio heroj ili terorista. Sve to događa se u trenutku kada se hotel priprema za dolazak 300 uglednih gostiju na gala-svečanost Evropske unije povodom stote godišnjice početka Prvog svetskog rata. Radi se o danu sudbonosnom za opstanak hotela, koji grca u dugovima i lošem poslovanju. Radnici ga pak vide kao priliku da štrajkom iznude od uprave hotela platu koju nisu dobili već dva meseca.

Potka Tanovićevog scenarija je komad „Hotel Evropa“ Bernard-Anrija Levija koji je u Sarajevu premijerno prikazan na godišnjicu Prvog svetskog rata 2014. Oko njega je Tanović ispleo potpuno novu filmsku priču izgradivši je, kako je rekao na konferenciji za novinare u Berlinu, na svojim likovima: Lamiji, recepcionerki koja predano radi svoj posao i drži konce hotela, njenoj majci koja je ceo svoj radni vek provela u praonici hotela i sticajem okolnosti postaje predvodnica štrajka, direktora hotela koji „šuruje“ s podzemljem i ne bira sredstva da ostvari svoje ciljeve...

„Holidej in“ kao slika Bosne

Sedmi film Danisa Tanovića, prvi je koji je od prvog do poslednjeg kadra snimio u Sarajevu, i to u jednom hotelu – nekadašnjem „Holidej inu“. To je hotel u blizini kojeg je reditelj odrastao, koji je otvoren za Zimske olimpijske igre u Sarajevu 1984, sa čijih su prozora ispaljeni prvi snajperski hici 1992. i koji je za vreme opsade Sarajeva stalno bio pod paljbom. Naslov, lokacija, vreme radnje – Tanovićev film pun je simbolike. Za mnoge kritičare koji su ga na Berlinalu videli – i više nego što može da se podnese. Oni Tanoviću zameraju da se suviše često služi klišeima i da previše toga želi da smesti u 85 minuta: prepirke istoričara oko istorijske uloge Gavrila Principa, analizu društva, kritiku međunarodne zajednice, Levijev komad... Reditelj, pak, kaže da je pre svega želeo da napravi film za domaću publiku, onu s prostora biše Jugoslavije, s porukom da konačno prestane da živi u prošlosti. „Film 'Smrt u Sarajevu' je vrlo bosanska, balkanska priča o tranziciji“ kaže Tanović. „Ali ja se pitam, koliko ćemo još biti u toj tranziciji?“ U Sarajevu „skoro da niko nikad ne govori o budućnosti“. Zato, objašnjava reditelj, njegov film govori o nemogućnosti ljudi na prostorima Balkana da okrenu leđa prošlosti i da stvore nove modele, nove heroje i novu istoriju. U Berlinu smo, dan nakon premijere „Smrti u Sarajevu“, s Danisom Tanovićem razgovarali o prošlosti prostora s kojih dolazi, ali i njihovoj sadašnjosti i budućnosti.

Dojče vele: Na ovogodišnjem Berlinalu, Ogresta kopa po prošlosti, a Tanović po zadnjih sto godina balkanske istorije. Ljudi na tim prostorima svakodnevno izvlače leševe iz prošlosti koristeći ih u razne svrhe. Zašto je Balkan toliko opsednut prošlošću? Da li je to samo zato što je bila tako burna?

Danis Tanović: Ne, prošlost je bila burna svima. Evo, mi smo u Berlinu koji je bio sravnjen sa zemljom pre 70 godina, pa se ljudi ovde ne bave prošlošću na takav način kao mi. Prepoznali su fašizam, prepoznali su šta je bilo loše, doneli su zakone. Kogod se bavi revizionizmom, ide u zatvor i tačka. Mi se u stvari bavimo prošlošću zato što nas vode ljudi bez ideja, zato što nas vode ljudi koji nas sve zajedno foliraju. Moj tata kaže: 'Ovo nisu političari, ovo su mangupi'. I to je negde u stvari tačno. Sve te zemljice koje su nastale raspadom bivše Jugoslavije – tu zapravo nema ozbiljne zemlje.

To je dijagnoza koju svi vidimo, ali kako dalje?

Ali nas stalno vrte u toj dijagnozi! Pre dve godine ljudi u Sarajevu su ustali jer im je bilo dosadilo, krenuli su da pale zgrade i zaista su se političari bili prepali. I šta se dogodi? Dodik kaže Srbima: 'Nije to naša stvar, to su Bošnjaci' – i svi tamo ućute kao da radnici u Banjaluci, samo zato što su pravoslavci, bolje žive nego radnici u Sarajevu koji su muslimani. Vidite, dokle god ljudi budu 'kupovali' te stvari, neće im biti bolje.

A zašto ljudi još uvek „kupuju“ te stvari?

Pa zato što bi trebalo da obrazuju! Ako ti ljudi ne naprave neki progres, jednostavno će nestati ili će biti belo roblje po Evropi, za neke male pare će raditi po nekim Mekdonaldsima i to im je sudbina. Finci imaju državu kakvu zaslužuju, Nemci imaju kakvu zaslužuju i mi imamo državu kakvu zaslužujemo. Mi svi imamo tačno onakve države kakve zaslužujemo! Da je narod bolji, i u Sloveniji, i u Hrvatskoj, i u Makedoniji, i u Bosni, i u Srbiji, da su ljudi bolji, da razumeju malo bolje svet umesto da gledaju televiziju koju bi trebali da ugase, da čitaju knjige, oni se bave nekim potpuno sporednim stvarima. Da li je važno da se ljudi toliko svađaju oko toga da li je Gavrilo Princip bio terorista ili borac za slobodu? Ma ostavite to, ljudi, istoričarima!

Postoji jedna vrlo simptomatična scena u Vašem filmu u kojoj novinarka na krovu hotela manje-više argumentovanu raspravu s mladićem, koji po tradiciji koju neguje njegova porodica nosi ime Gavrila Principa, atentatora na Franca Ferdinanda, iznervirano završava rečima „Ma ti si jedan običan četnik!“ Ustaša, četnik, fašista – s tim etiketama završavaju vrlo često i obračuni u političkom i javnom prostoru zemalja bivše Jugoslavije...

Završavaju tako zato što nas ponesu emocije, svaki put, umesto da sednemo i uzmemo činjenice. Zato vam kažem: naša istorija je previše burna. I sve je previše burno. Kad ja vidim da se i dan-danas bave kosovskom bitkom, 500 godina posle! Halo, ljudi, od čega ćete živeti?!

Šta bi trebalo da se dogodi da to prestane, da se iz tog vrzinog kola izađe?

Možda moraju da udare u zid! Zato moj kraj filma izgleda onako kako izgleda, prazan kadar, jer ja mislim da će to na kraju ostati tako. Na kraju će se te zemlje isprazniti. Jer, vidite, većina starijih ljudi u njima već danas gleda svoje unuke na Skajpu. I u Srbiji i u Hrvatskoj i u Bosni mladi odlaze, idu u neke normalne države. To je neki moj strah – da će te države na kraju odumreti, sve zajedno.

Može li ulazak u Evropsku uniju da reši probleme Bosne i Hercegovine? Primeri drugih zemalja pokazuju da članstvo u Evropskoj uniji ne znači nužno ni napredak, niti boljitak.

Ja mislim da bi Evropska unija za Bosnu i Hercegovinu imala smisla da je prvoga dana mira koji je potpisan u Dejtonu BiH primljena u EU. Ali Evropska unija je danas unija tehnokrata, ljudi bez ideja koji preglasavaju kvote i prepiru se oko količine ribe koja će se uvesti. Evropa je nastala u ovom gradu, Berlinu, koji je bio sravnjen sa zemljom. Ali tada su postojali pametni ljudi s vizijom kao Čerčil i De Gol koji su rekli: hajde da više ne radimo ovo, hajdemo da napravimo Evropu u kojoj ćemo da komuniciramo, u kojoj ćemo da gradimo mostove, u kojoj ćemo da pomažemo jedni drugima i koegzistiramo bez da se ubijamo. I to je veoma dugo trajalo. U ime te i takve Evrope, Evropska unija je trebalo da prvog dana nakon rata dođe u Bosnu i Hercegovinu i kaže: Pogrešili smo, oprostite, vi bi trebalo odmah da uđete u EU, odmah. Ovako su uložili neki novac, ali šalju trećerazredne diplomate da se bave time. Zato što ih to u stvari ne zanima, platiće na kraju skupu cenu. Hteli to oni da priznaju ili ne, Evropska unija puca po šavovima.

Zvučite rezignirano...

Ne, nisam rezigniran! Ja sam zaista idealista u duši i verujem da će doći vremena kada će naši ljudi da se osveste, da počnu da gledaju u budućnost i grade mostove. Meni je super kada dođem u Dalmaciju na more i kad mi ljudi kažu „Di si Bosanac, ajmo sjesti i nešto popiti!“ Ljudi komuniciraju uprkos svemu i moramo da počnemo da se bavimo novim generacijama. Potrebno je da im pružimo obrazovanje, da ih pošaljemo u svet, da vide svet, da nauče nešto i da se vrate. Ono što je meni strašno jeste to što mi je 47 godina i što sam više umoran. Umoran sam od toga da nas vode polupismeni, nepismeni tipovi, umoran sam od toga da su ministri kulture bivši fašisti koji to sada kriju, ali ne tako dobro, umoran sam od toga da nam na mesta ministara stavljaju ljude koji ne znaju ništa o tome šta bi trebalo raditi, koji nemaju nikakve ideje. Umoran sam od svakodnevne politike kojom ne bih trebalo da se bavim. Voleo bih da živim u zemlji u kojoj se ljudi bave sportskom prognozom, ali ne da idu u kladionice, nego da navijaju vatreno, to bi mi bila sreća i veselje.

Bojite li se budućnosti na Balkanu? Mislite li da bi moglo opet da dođe do nasilja i rata?

Ne bojim se toga. Sumnjam da ćemo ikada više doživeti ono što smo mi preživeli u Sarajevu. A socijalnih nemira neka bude! Do toga će doći pre ili kasnije. I mora da dođe. Ne možete ljude stalno da folirate, da im govorite da su im susedi neprijatelji, a u isto vreme da im ne date da jedu. Možda bi to trebalo da se dogodi. Ja nisam za razbijanje i nasilje, ali možda je to jedini način da se neke stvari promene.