Tarantino u Vranju
13. april 2019.
Ako je verovati nadležnoj ministarki, prizori u kojima uživam vozeći se Grdoličkom klisurom, a reč je o gradilištima, prašini, betonu i blatu, od leta će postati deo istorije. Samo će nas ugodna sećanja vezivati za godine „najtežeg gradilišta u Evropi“ koje je ujedno i „najlepše“, kako kaže onaj koji sve zna. Vidim pored teških građevinskih mašina i poneki novi automobil. Možda se radi o jednom od onih 133 službenih vozila koja su ušla u cenu izgradnje autoputa, mimo zakona o javnim nabavkama.
Sećam se mog prolaska ovom klisurom pre desetak godina. Samo divlja lepota. Sada je to tek „najlepše" gradilište sa ponekim nepokorenim brdom i tunelom.
U Vranje nema laganje
Ne želim da mi napredak pokvari raspoloženje. Idem u Vranje. Zašto? Pa tamo nikada nisam bio. Čitao sam, naravno, Boru Stankovića. „Nečista krv“ je bila deo obavezne lektire. Posle su se na studentskim žurkama pevale pesme kao što je „Lela Vranjanka". Znate ono – volela me jedna Vranjanka... Mada je pesmu početkom sedamdesetih otpevao Staniša Stošić, čovek rođen nadomak Vladičinog Hana koji se ispravno, dakle na lokalnom dijalektu, zove Vladički Han, ona je kod ostalih Jugoslovena proslavila Vranje. „Pevač treba da ostane u granicama svog zavičaja”, rekao je jednom Staniša Stošić.
Stvari su, kao i uvek, malo složenije. To nije vranjanska narodna pesma. Izvorna muzika je grčka – pesma se zove Misirlu (Egipćanka muslimanka). A tekst je napisao čovek sa imenom i prezimenom – Dragan Toković. Priča se da je Jelena zaista postojala i da je nju tekstopisac video samo jednom u životu. E, sad, da bi stvar bila još zamršenija, istu, grčku melodiju šezdesetih godina je obradio američki gitarista Dik Dejv, a Kventin Tarantino je na tu rok verziju „Vranjanke“ podsetio u svojim Petparačkim pričama. Kao što reče Stošić – treba ostati u granicama svog zavičaja. Od Grčke, preko Egipta do Masačusetsa i nazad u Vranje. Naposletku, Solun je bliži Vranju od Beograda.
Čak i da melodija nije izvorno naša, niko nema tako lep nadimak za Jelenu kao Vranjanci – Lela.
Pre nego što sam pošao na put preispitao sam se šta još znam o Vranju. Nedavno sam upamtio onu šaljivu poslovicu: „U Vranje nema laganje. Sto kila svinja – dvesta kila mast".
Ulazak u harem
U Vranje ulazimo džombavim isključenjem sa autoputa. Ulazak u grad nije odveć spektakularan pa ga valja preskočiti. Navigacija vodi do centra varošice, zavrti vas oko tri četiri glavne ulice. Vreme je blistavo. Iznad Pržara zlatno nebo. Na odredištu sam. Čeka me 24 sata Vranja. Pokušaću da se ponašam kao i svaki odgovorni turista, prvo ću prošetati centrom.
Vranje je strmo. Glavnom pešačkom ulicom se penje ka centru. To je prvo što mi je palo u oči. Središnji deo grada je iznad periferije u dolini. Tako da je Vranje ispupčenje, a ne udubljenje. Grad na bregu. Meni, odraslom u kotlini okruženoj pobrđima to svakako prija. Konfiguracija Vranja je sve – samo ne dosadna.
Najpre uočavam živost koju nisam očekivao. Broj kafea po glavi stanovnika je sigurno veći nego u drugim gradovima slične veličine. Čak je jedna uličica u srcu varoši, Brankova, potpuno načičkana kafićima. Tu se, ko i drugde u svetu, u ovo doba dana pije kapućino. Gazda kafea u čijoj bašti se izlažemo proletnjem suncu donosi napitke i odmah se raspričava. U gradu je sve povezano sa proizvođačem nameštaja Simpo, ali još mnogo više sa direktorskim imenom Dragana Tomića koji je pre četiri godine, posle pedeset godina u firmi otišao u penziju. Gazda kaže da je sve bilo bolje u Tomićevoj eri. Sada grad uzima masne pare za kvadrat bašte. Stenje se pod nametima. Pitam ga da li da naveče idemo u Gradsku meanu ili u Stari bunar. Oba restorana su odlično ocenjena na internetu. On kaže da u Gradskoj meani ionako nema mesta. A u Starom bunaru, koji je neverovatno lepo uređen, biće slobodnih stolova. Na pitanje kako to on samo kaže da gazda lepše kafane nije iz Vranja.
Muzeji sa osmanskim šarmom
U šetnji nailazimo na Narodni muzej ispred kojeg je skulptura Staniše Stošića. Lepo zdanje je ustvari Pašin konak. Izgradio ga je Raif-beg Džinić 1765. Konak se sastojao od dve zgrade – selamluka u kojem su boravili muškarci i haremluka namenjenog pašinim ženama. Vladika Pajsije je otkupio zgrade od pašinih potomaka i poklonio ih gradu – tu je skoro pola veka, sve do 1932 bila smeštena gimnazija, potom opština, da bi se najprirodnije namene, muzejske, Vranjanci setili 1960.
Odavde drugom ulicom silazimo niz čaršiju sve do nekadašnje Donje mahale. U Zlatinom sokaku je najveća znamenitost Vranja – rodna kuća Bore Stankovića, pretvorena u muzej. U velikoj avliji postoji bunar, drveće sa jakim krošnjama, pomoćne zgrade, a krajičkom oka hvatam i dva čučavca iza kuće. Ovde je sve uređeno da ljude povede na kraj pretprošlog i početak prošlog veka. Tamni odsjaj greda, pirotski ćilimi, ibrici, senovita veranda.
Tu je do svršetka gimnazije živeo Borislav Stanković zvani Bora za kojeg je strogi književni kritičar Jovan Skerlić izrekao: "To je možda najjači talenat koji je ikada bio u srpskoj književnosti". Njegova orijentalna čulnost i fatalizam – onaj osnovni emotivni registar koji se negde naziva dert, a negde karasevdah – učinili su od njega pesnika sveta koji nestaje. Selo koje prodire u varoš, varoš koja se rastače, ljudi koji ginu od svojih slepih strasti. Nije čudo što se jedno od vina odlične lokalne vinarije Aleksić zove – Sevdah.
Bora kao dobar frajer
Isto tako nije neobično da ovaj izuzetni pisac do danas komunicira sa nama. Mi smo deca drugih vremena, ali dokle god naša unutrašnja rezonantna viljuška ume da zatreperi na jaku i bolnu muziku, meraklijsku hranu, zavodljivo piće i lepotu – mi smo bića istog mentalitetnog sklopa. Samo što se malo drukčije izražavamo. Jedna godpođa je na internetu ispod Borinog portreta dopisala komentar: „Naš Bora nije bio samo najbolji pisac, već i najbolji frajer“. Može to i tako da se vidi – sudeći po portretima u Muzeju bio je naočit čovek.
Veče smo ipak proveli u Starom bunaru, pošto Gradska meana nije imala slobodan sto. Šteta, jer kad se kafana tako zove, moraću jednom da svratim u nju. Naročito ako na ulazu piše – a to sam video sopstvenim očima – da je dan bez alkohola kao dan bez sunca. Vole ljudi u vranju da preteruju. A za Stari bunar šta da kažem osim – vredi zasesti. Od muzike do jelovnika – sve je bilo izuzetno dobro.
Ko rastavi šta ljubav sastavi?
Sutradan smo morali uzbrdo. Tamo, na rubu Gornje čaršije, nalazio se stari most oko kojeg se isprela gradska legenda takve snage i lepote kao da je iz neke od Borinih priča.
Beli most, ili Ljubavni most nalazi se na gornjem obodu grada. Podignut je 1844 iznad Vranjanske reke. Legenda kaže da je bogata Turkinja, majka lepe Ajše, podigla most da bi sačuvala uspomenu na ljubav svoje ćerke. Navodno su Selim-begu prorekli da će njegova novorođena ćerka da zavoli Srbina. Otac je mezimicu zatvarao u odaje koje zaklanjaju od pogleda. Kraj Selim-begove kuće je pastir Stojan pevajući svaki dan gonio ovce. Bio je lep mladić, Ajša se, vireći kroz pendžer, zagledala u njega. Begova ćerka je utanačila sastanak. Dvoje mladih su se tajno sastajali, ali Selim-beg je bio na oprezu, jednom je pošao za ćerkom videvši da se iskrada. Zatekao je Ajšu i Stojana zagrljene.Pucao je iz pištolja koji je poneo. Ajša je telom zaštitila Stojana. Videvši da mu draga umire, stojan je nožem sebi oduzeo život.
Ova priča o balkanskom Romeu i Juliji navodno se završava gradnjom mosta na mestu pogibije mladih ljubavnika.Na most je postavljena ploča sa zapisom na turskom jeziku. Legenda koja ne govori turski ali ima pesničku maštu kaže da tu piše: „ Proklet neka je onaj koji rastavi što ljubav sastavi."
Samo zbog ove priče vredilo je doći ovamo.
Jutro na Pržaru iznad Vranja
Ako nastavite putem uz brdo i ne bojite se oštrih krivina obrešćete se na platou sa borovinom, i hotelom Pržar čiji je osnivač Simpo. Ušuškan među borovinom sa restoranskom terasom i vidikovcem odakle puca pogled na celu vranjansku varoš, planine i moravsku kotlinu sa plavičastim brdima – od tolike lepote zastaje dah.
Znam da sam mogao da opišem i oronule fasade i ruševne stare kuće. Mogao sam kao neke kolege da njuškam po zapuštenim javnim klozetima – u internetu ima malicioznih tekstova usredsređenih na ono što je zajedničko celom jugu, možda i Balkanu: na oronulu nedovršenost. Znam da hotel Vranje, kao i mnogi hoteli po jugoslovenskim varošima nekada beše centar društvenog života, a sada zjapi prazan kao žrtva tranzicije koja nikako da prođe. Mene to nije interesovalo. Život je prekratak da bismo u susretu sa novim gradovima videli samo ono što oni nemaju. Tako bismo propustili čarobne trenutke koji su takve punokrvne čaršije – a Vranje to zasigurno jeste – spremne da daju.