Rasklimane ljuljaške, klackalice i jedan tobogan na zapuštenom travnjaku čine dečije igralište pred barakama kolektivnog centra „Varna“ u Šapcu. Više od hiljadu izbeglica i povratnika ostavilo je deo svog života ovde u poslednjih dvadeset godina. Nekada su ovde mahom stizali Srbi izbegli s ratnih područja.

Priča Fikrete Kučević je drugačija. Ova 63-godišnja žena je pre četiri godine smeštena u „Varnu“, nakon što je 23 godine živela u Nemačkoj. „Moj brak je propao. Nisam imala posao ni šansu da svom sinu obezbedim dom. Izgubila sam svaku nadu. Rat je bio u toku tako da sam odlučila da odem iz Sjenice i zatražim azil u Kelnu“, kaže ona za DW.

Bila je to najpre priča o onome što bi Nemci nazvali „uspešnom integracijom“. Fikreta se prilagodila, radila dva posla kako bi imala novca za podizanje sina… no posle 15 godina ozbiljno se razbolela i počela da živi od socijalnih davanja. Teškoće je lakše podnosila provodeći vreme sa unucima.

Nemačka birokratija se 2011. dosetila da Fikreta uživa famozni Duldung – status prema kojem izbeglice iz bivše Jugoslavije nisu dobijale trajnu zaštitu nego su „trpljene“ u Nemačkoj. Ovoj ženi je naloženo da se vrati u Srbiju, ukoliko želi da legalno, kao turista, posećuje sina i njegovu porodicu. „Bilo je teško ostaviti ih, ali to je bio jedini način da ih vidim u budućnosti. Napustila sam Nemačku dobrovoljno u nadi da će mi biti dozvoljeno da povremeno posećujem svoju porodicu“, priča ona brišući suze sa lica.

Raste broj povratnika

Procenjuje se da trenutno oko 200.000 srpskih državljana bez urednih papira živi u Nemačkoj ili su upravo u procesu traženja azila – sa minornim šansama na uspeh. Devet od deset potražilaca azila iz Srbije su Romi. Iako nemačka politika priznaje da je ta nacionalna manjina diskriminisana u Srbiji, u tome se ne vidi sistemski progon pa samim tim ni osnov za azil.

Posle nekoliko meseci procesa, svim tim ljudima biće data mogućnost da sami napuste Nemačku kao što je Fikreta učinila. U suprotnom, biće proterani. „Oko 7.000 građana Srbije je vraćeno iz Nemačke od 2008. do danas u skladu sa sporazumom o readmisiji“, kaže za DW Ivan Mišković, portparol Komesarijata za izbeglice i migracije. „Očekujemo da će još 2.000 osoba biti vraćeno do kraja ove godine.“

Većina ljudi ima gde da se vrati – najčešće svojim porodicama. Oni koji nemaju gde, mogu da završe baš u barakama „Varne“ u Šapcu. Mišković kaže da je Srbija usvojila Strategiju reintegracije onih koji bivaju vraćeni prema sporazumu o readmisiji.

Novi dom

Prinudni povratak u zemlju često je traumatično iskustvo. Fikreta je tu zatekla sličnu situaciju od koje je pobegla – usamljena, bez porodice, prijatelja, bez doma. Crveni krst je odveo u njen skromni smeštaj gde barem ima tri obroka dnevno i povremene medicinske preglede. „Kada sam čula da mi je zabranjen ulaz u Nemačku bila sam depresivna i dugo potom nisam htela da izađem iz sobe. Mnogo mi je nedostajao sin“, priča Fikreta.

Stvari su polako počele da se menjaju kada je počela da upoznaje svoje komšije. Više od 80 ljudi živi u „Varni“ – mahom porodice sa decom izbegle iz Hrvatske, Bosne i sa Kosova. Uzgajaju povrće u bašti, neki zarađuju za život radom na obližnjim poljima i njivama. Sve ih, kaže Fikreta, krasi životni optimizam uprkos tome što dvadesetak godina žive u ovakvim smeštajima. „Tada je i sin počeo da me posećuje sa svojom porodicom, što mi je dalo novu nadu i želju da nastavim da se borim. Sada se viđamo dva puta godišnje. Uskoro će doći ponovo, da zajedno proslavimo unukov rođendan u oktobru“, priča Fikreta dok joj se osmeh polako vraća na lice.

A ima još dobrih vesti za Fikretu i druge povratnike. Komesarijat planira da sledeće godine zatvori kolektivni centar u Šapcu i obezbedi stalne stanove za ovu ženu i njene komšije. U tome pomažu grad Šabac i neke nevladine organizacije. Do kraja godine, Fikreta Kučević moći će da dočekuje sina, snaju i unučad u svom domu.