Osam sati ujutru. Na ulici se čuje potmulo zujanje mašina za šivenje. Aras Ali (naslovna fotografija) žurno silazi niz stepenice i ulazi u prostoriju obasjanu jakim neonskim svetlom. Stiže tačno na početak smene. Aras ima jedanaest godina, a krojačka radnja u istambulskoj četvrti Bagčilar je njeno radno mesto.

Kao i druga deca koja ovde rade, Aras se stara da krojačice na dohvat ruke uvek imaju dovoljno materijala za šivenje. Makazama seče fabričko platno i sortira ga tako da pojedini delovi platna budu spremni za šivenje. Žene, krojačice, od toga šiju ženski donji veš.

Sečenje, slaganje, sečenje, slaganje. Dvanaest sati na dan, od ponedeljka do petka, za 153 evra mesečno. Pre četiri godine Aras je sa svojom porodicom iz Afrina na severu Sirije pobegla u Tursku, najpre u Gazijantep, zatim u Istanbul.

„Stanarina, hrana, račun za vodu – sve je tako skupo“, kaže devojčica. „Moja majka nije dobro, jedna sestra je bolesna, zato moram da radim, da njima pomognem.“ Takva obrazloženja se čuju od gotovo sve dece koja rade u ovoj krojačkoj radnji. Deca na kojoj se vidi da su prebrzo morala da odrastu.

Više izbeglica, više dečijeg rada

Dečiji rad je već odavno problem u Turskoj, ne samo među izbeglicama, kaže Sezen Jalčin. Ona radi za tursku organizaciju za ljudska prava Hajata Destek (Support to Life), koja pomaže izbegličkoj deci i njihovim roditeljima. „To se vidi i po razmišljanju ovdašnjih ljudi: mnogi u Turskoj smatraju da nije nikakav problem što deca rade.“

Broj dece koja rade u Turskoj, vidno je porastao dolaskom velikog broja izbeglica od 2011. godine. Tačnih brojki nema. Turska je do sada prihvatila više od tri miliona izbeglica iz Sirije, više nego i jedna druga zemlja. I nigde drugde ne živi tako mnogo izbegličke dece. Prema podacima UNICEF-a ima ih 1,2 miliona. Ali, samo retki žive u službenim izbegličkim kampovima na jugoistoku Turske, blizu sirijske granice. Većina porodica svoju sreću je potražila u velikim gradovima. Samo u Istanbulu, kako se procenjuje, živi oko milion izbeglica.

Pročitajte još: Iračanin već deceniju u Srbiji - mačka u limbu

Većina sirijske dece koja rade u Turskoj tamo su išla u školu, kaže Sezen Jalčın. „To je vrlo dramatična promena u njihovom životu. Kad počnu da rade završava im se detinjstvo – privremeno ili zauvek.“

Pri tom je zakon jasan: dečiji rad u Turskoj je zabranjen. Onaj ko zapošljava dečake ili devojčice mlađe od petnaest godina čini krivično delo. I pored toga deca rade u tekstilnoj industriji ili u poljoprivredi kao krojači ili kao pomagači u žetvi. Tamo gde turske državne institucije ne kontrolišu dovoljno, gde plaćanje socijalnih doprinosa i zaštita na radu ne igraju nikakvu ulogu.

Premalo mesta u školama

Turska vlada namerava da uvede obavezu da deca pohađaju vrtiće i škole. Najavila je da će u naredne tri godine da obezbedi mesto u državnoj školi za svako sirijsko izbegličko dete. Ali, do toga je još dalek put. Prema navodima turskog ministarstva obrazovanja trenutno najmanje 300.000 sirijske dece od ukupno 900.000 nema pristup obrazovanju. Humanitarne organizacije veruju da je broj još veći.

„Kapaciteti državnih škola su dosegli granicu“, kaže Sezen Jalčin. „Osim toga učitelji moraju da budu dodatno školovani da bi mogli da rade sa traumatizovanom decom. Nije dovoljno dati im mesto u školi, njima treba i psihološka pomoć.“

Očajni roditelji

Često problemi roditelja prisiljavaju decu na izrabljivanje. Aras ima dve sestre, majka je ponovo trudna. Otac, istina, ima posao, ali i on radi samo na crno. Čak i sa novcem koji zaradi Aras porodica jedva izlazi na kraj. Dvosoban stan je isuviše mali. Njih petoro spavaju u jednoj prostoriji. „Moramo da šaljemo Aras da radi“, kaže otac Abdurahman Ali. „U Siriji je moja plata bila dovoljna da sve zbrinem. Ali, ovde je sve skupo, ja sam jednostavno ne uspevam da zaradim dovoljno.“

Pročitajte još: Azilanti izgubljeni u prevodu

Sirijske izbeglice, istina, od početka 2016. godine mogu zvanično da zatraže radnu dozvolu u Turskoj, ali u praksi je to vrlo komplikovano. Prema podacima vlade, početkom 2017. godine manje od jedan odsto izbeglica je imalo takvu dozvolu. Sezen Jalčin dobro poznaje problem, njena organizacija pokušava da pomogne izbeglicama i u kontaktu je sa vlastima. „Mnogi roditelji nemaju siguran posao, od kojeg bi mogli da žive. Važno je da se za te ljude stvori pristup radnom tržištu, tek tada će imati šansu da se integrišu.“

I tek tada, nada se ona, deca kao Aras više neće morati da rade. „Jasno je da bih rado išla u školu, kao i svi moji prijatelji“, kaže Aras. A šta bi htela da postane kad poraste? „Učiteljica“, dodaje devojčica sa osmehom na licu.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android