America first – s tim geslom je Donald Tramp izabran za 45. američkog predsednika. Pod Amerikom Tramp podrazumeva Sjedinjene Američke Države, a ne Kanadu, pogotovo ne Meksiko i sve američke države južno od njega. Amerika u Trampovom svetonazoru nije samo na prvom mestu, ona je čak sama na svetu. Međunarodni ugovori s Trampovoga gledišta izgledaju kao da su na štetu Amerike. Ujedinjene nacije kao svetska organizacija za rešavanje kriza koje se tiču celoga sveta u predizbornoj kampanji su mu služili pre svega kao meta za podsmeh i kritiku.
To je bilo 2016. U međuvremenu je Tramp predsednik i time državnik – a državnik se ponaša drukčije nego političar u predizbornoj kampanji. Generalnoj skupštini UN Tramp je rekao: „Kao predsednik Sjedinjenih Država uvek ću Ameriku stavljati na prvo mesto. Isto kao što ćete vi, kao šefovi svojih zemalja, uvek stavljati svoje zemlje na prvo mesto i to bi trebalo da činite.“ Svi koji vode države su dužni da služe svojim građanima, poručio je Tramp.
Državni suverenitet – o njemu je Tramp govorio više puta. Jake i nezavisne države mogu da učine UN uspešnim, rekao je on. „Mi ne želimo da namećemo svakome naš način života.“ Ali, SAD želi da svima bude „svetli primer“. Mir, sigurnost i suverenitet za sve države sveta su važni ciljevi, kaže on. Tramp i njegova vizija svetle budućnosti UN.
Kad ne bi bilo nekoliko država koje je Tramp nazvao „zlikovačkim režimima“ i čiji predstavnici u UN su Trampov govor slušali kao okamenjeni. Njima je državnik uputio jasne poruke. Severna Koreja – nakon raketnih pokusa prošle sedmice ionako Trampov najdraži neprijatelj – mora računati s potpunim uništenjem ako bi bili napadnuti SAD ili neko od njegovih saveznika. Severnokorejski diktator Kim Džong Un u istoj je rečenici s omalovažavanjem označen kao rocket man, kao raketni čovek u samoubilačkoj misiji, a onda je usledila kritika neimenovanih država koje trguju sa Severnom Korejom i podupiru njen vojni razvitak. Dve, tri rečenice dalje Tramp je izričito zahvalio Kini i Rusiji za podršku novim sankcijama protiv Severne Koreje u Savetu bezbednosti UN. Međunarodna politika je komplikovana.
I Iran spada u Trampovu zbirku država koje tlače svoje stanovništvo i šire strah i teror u svetu. Atomski sporazum s Iranom je jedan od najjednostranijih dilova uopšte i on je sramota za SAD, rekao je Tramp. Tu je ponovo govorio samoproglašeni svetski prvak preduzetnika koji još uvek ne razlikuje politički sporazum od preduzetništva. Spomenuo je i Venecuelu rekavši da njen predsednik Maduro tlači svoj narod tako što sprovodi socijalizam, ne loše nego doslovce, rekao je Tramp. Na ovu ideju pisaca Trampovog govora čuo se poneki podsmeh iz publike u UN.
Istovremeno je Trampu jasno da UN nisu samo trošak nego mogu biti i korisne – pozvao je zajednicu „jakih i nezavisnih nacionalnih država“ da podupru suočavanje s zlikovačkim državama u svetu.
Sadašnji američki predsednik pojavljuje se u dva oblika. Tu je još uvek srditi stari čovek koji ujutro preko Tvitera porukama od 140 znakova puca oko sebe, a ostatak dana bi najradije nastavio predizbornu kampanju, koja ga je u novembru 2016. iznenada načinila predsednikom. Ali, tu je i čovek koji izađe za govornicu i pogledom čvrsto usmerenim u teleprompter – kojeg novinari još zovu „idiot“ – čita govor, koji se sastoji od kompletnih rečenica i koji su napisali profesionalni pisci govora. Nastup teleprompter-Trampa često navodi posmatrače posebno u američkim medijima i američkoj politici da zaborave Tviter-Trampa i kažu kako je predsednik konačno nastupio „predsednički“.
Da su granice između ta dva Trampa nejasne on je pokazao ujutro, pre svoga prvoga govora na Generalnoj skupštini:
Postoji bojazan da će u najmanju ruku američka javnost Trampa nakon govora ponovo doživljavati kao „pravog predsednika“ – jednostavno zato što takvog predsednika priželjkuje. Više od 40 minuta govora bez ikakvih improvizacija, s jasnim pretnjama uobičajenim sumnjivcima, s nekoliko pohvalnih reči ideji i suštini UN, sa vrlo retkim ispadima u stilu predizborne kampanje, uz to uzvišene reči o svetu suverenih nacija u kojima žive domoljubi spremni da se žrtvuju za opšte dobro – šta bi se više očekivalo od ovog predsednika?
Upravo to je problem: od predsednika SAD, supersile, koja je još devedesetih ostala jedina supersila, svet mora očekivati više od jednog odlučnog i besprekorno održanog govora. Svet bi trebalo da dobije - predvidivost. Možda se ona ne može očekivati od malih „zlikovačkih režima“ – ali može i mora od jedne supersile.
U svom njujorškom govoru Tramp je pokušao da ostaviti dojam predvidljivosti njegove administracije. Pričekajmo do sledećeg predsednikovog ispada preko Tvitera.