„Nekoliko sati dnevno posvećujem šetnji na velikoj svetlosti. Hod pod njenom širinom održava me u stanju zahvalnog strujanja poezije", zapisao je rumunski pesnik Lućijan Blaga. Rumunska poezija je, uz poljsku, u prošlom veku bila jedna od najmoćnijih u Evropi. A pesnik Blaga koji je umro početkom šezdesetih bio je jedan od bisera te neverovatne niske.

O tome razmišljam korčajući Ulicom Lućijana Blage u centru Temišvara. Letnje jutro kao da je sačinjeno od onog zahvalnog strujanja poezije, od široke svetlosti. Naš cilj je Ovride Specialti Coffee, kafić sa najboljom kafom u gradu, ako je verovati ocenama u Internetu. „Ovde svaka šoljica kafe nije samo piće već svedočanstvo naše strasti", obećava marketinška poruka kafića na sajtu.

U izuzetnom gradu dan mora početi na izuzetnom mestu. Očekivanja su nam bila velika, ali ono što smo doživeli u ljupkoj bašti kafea – premašilo ih je. Kolač sa šargarepom i đumbirom umesto doručka i neverovatan kapućino bez kofeina, bili su prvi blagoslov dana. U svakom slučaju, i osoblje za šankom i ljudi koji donose porudžbinu za sto, do te mere su ljubazni, da se čovek zapita – gde se dede skoro poslovična mrzovolja rumunskih konobara?

Trg ujedinjenja

Izbijamo na najstariji temišvarski trg. Levo je sedište Eparhije temišvarske Srpske pravoslavne crkve i njena prestona, Saborna crkva koja je podignuta 1748.

Zanimljivo je da su zvonici podignutu na današnju visinu tek 1791. jer je slobodan pogled za vojnu posadu sa tvrđave imao prioritet. Ušli smo u crkvu i u njoj našli nešto hlada. Vreme unutar sakralnih građevina teče sporije, opire se vremenu izvan tih zidova. I to prija.

U hladu moćne i skladne fasade eparhijskog sedišta nalazi se kafe Balkan. Gostima u bašti svira neki domaći bend. Odmah iza ćoška je i možda najpoznatiji srpski restoran u Temišvaru – Karađorđe. Ali u „malom Beču" kako zovu Temišvar, držaćemo se principa kao i u velikom Beču – nećemo sesti baš tamo gde se nude ćevapi.

Vekovno prisustvo jake srpske zajednice u Temišvaru je očito najvidljivije na trgu i u okolnim ulicama. Nisu samo eparhijsko sedište i Saborna crkva na zapadnom delu trga markantni svedoci te značajne prošlosti. Iza njih je zgrada Gimnazije Nikolas Lenau, koja je u 18. veku bila Raška većnica, upravna zgrada – Austrijanci su Srbe

zvali Rasi. A imena nekoliko palata na trgu – Stojadinovich, Zsivkoich, Lazarovics svedoče i o ekonomskoj snazi nekih članova te zajednice.

Trg se za vreme mađarske dominacije u gradu zvao Lošoncijev trg. Ištvan Lošonci je bio poslednji zapovednik odbrane Temišvara uoči pada banatske prestonice u ruke Turaka. Pre toga su Austrijanci vodili glavnu reč i trg se naprosto zvao Domplac ili Hauptplac– Katedralni ili glavni trg. Trg ujedinjenja je postao tek kada je Temišvar posle Prvog svetskog rata pripao Rumuniji.

Sveto Trojstvo protiv kuge

U središtu trga nalazi se Stub Svetog trojstva, ili, kako ga narod naziva Stub kuge. Podignut je 1740. Izradio ga je u Beču vajar Georg Rafael Doner. Vodenim putem stub je potom putovao od Beča do Temišvara.

U gradu je 1739. izbila kuga, Temišvar se s mukom izborio sa zarazom. Carev namesnik u Temišvaru Johan Anton Dašen izrazio je svoju zahvalnost Bogu za kraj epidemije naručivanjem ovog spomenika. U podnožju Stuba Svetog Trojstva su prikazane pošasti koje su spopadale grad – kuga, rat, glad.

Reprezentativne građevine unaokolo svedoče o nekadašnjoj moći i slavi habzburškog Temišvara. Ovaj trg me osvaja naprečac. I što duže sedim u njemu, najpre na klupi, a potom u baštici jednog od kafića, sve mi se manje čini preteranim ljubavna izjava jednog vršačkog taksiste upućena ovom gradu.

Umivanje grada

Katolička crkva na istočnoj strani trga okupana je svetlošću. Katedrala Svetog Đorđa jedna je od najvećih baroknih sakralnih građevina na jugoistoku Evrope. Gradili su je novi habzburški gospodari Temišvara od 1732. do 1763.

Posle toga će proći nešto više od dve decenije i Temišvar će postati prvi evropski grad sa električnom uličnom rasvetom. Mora da je za varoš sa takvom tradicijom bilo gorko iskustvo iz osamdesetih kada je Čaušeskuov režim uveo restrikcije električne energije – kada se prvi električno osvetljeni grad Evrope naprosto ugasio.

Tek sada, 16 godina posle ulaska u Evropsku uniju, sa projektom evropske prestonice kulture, većina fasada poprima stari sjaj. One zgrade koje se još uvek renoviraju ili čekaju na red spakovane su iza platna na skelama. Tako je temišvarsko umiveno lice sa vidnim ožiljcima ponovo istinski lepo.

Na Begeju

Most mitropolita Andreja Šaguna, rodonačelnika Rumunske pravoslavne crkve u 19. veku, a srpskog fruškogorskog monaha i đaka, inače cincarskog porekla, nalazi se po prirodi stvari iza Rumunske saborne crkve. Ćudljiva istorija 20. veka se našalila sa nazivom ovog mosta. Započet je 1913. u vreme mađarske dominacije, zamišljen kao mala verzija jednog praškog mosta, sa četiri postamenta za statue čanadskih biskupa. Gradnju mosta je usporio prvi svetski rat, završen je, ali se odjednom našao u rumunskom Temišvaru, pa su postolja na mostu ostala bez statua.

Prošetali smo do tog mosta da bismo konačno videli i reku, koja je od gradske vreve odvojena pojasem odnegovanih parkova. Begej izvire u Karpatima. Bila je to divlja i plavna reka, ali je od vremena grofa Klaudijusa Florimunda Mersija, zapovednika habzburškog Temišvarskog Banata, koji je Temišvarski vilajet preoteo Turcima, kanalisan celim tokom, od Temišvara do Zrenjanina. Tako su prvom polovinom 18. veka močvare pretvorene u oranice, sistematski su na njegove obale doseljavani Nemci.

Ovih dana Begejom zbog padavina protiče više vode no inače. Žalosne vrbe poređane obalom nežno dodiruju vodu. Šetališta su se pružila sa obe strane reke. Uz njih su restorani i kafei. Sa mosta posmatramo ljude kako iz kafića na brodu gledaju film u letnjem bioskopu. Padne pokoja kap kiše, pa stane. Kratkotrajno osveženje daje prizoru u sumrak jedinstven, zlatasti odsjaj. Opet se razvedrilo da bi sunce zarumenilo sve predmete, zgrade i ljude na obalama pre nego što zađe.

Pizdulice

Sledećeg dana smo ručali u samom centru grada.Restoran koji se pomalo apsurdno zove The Scotland Yard nalazi se u ulici Eugena Savojskog. Na meniju mi je za oko zapela „banatska daska" kao predjelo i tradicionalno rumunsko jelo „pizdulice".

Kažu da je deo mesa od kojeg se sprema jelo ranije jako retko bio u ponudi zato što su ga rumunski mesari čuvali za sebe. Pre će biti da je razlog traženosti ovog jela u tome što se može napraviti isključivo od nekoliko stotina grama finog mišića na goveđim ili svinjskim preponama. A taj se mišićni deo nalazi i kod muških i kod ženskih primeraka – uprkos nepristojnom imenu koje na rumunskom, ali i na svim jezicima južno od Temišvara, sugeriše ženski polni organ. Trag slovenskog naziva na jelovniku finog temišvarskog restorana engleskog imena zaista je zabavan. The Scotland Yard jard u Temišvaru nudi pizdulice.

Još jedna unikatna ponuda restorana je na mene ostavila trajan utisak. Pivo Nanea Janku je 2012. nazvano po pseudonimu velikog rumunskog književnika Jona Luke Karađalea, na stogodišnjicu njegove smrti. Nefiltrirano pšenično pivo mi je na nepcu razvilo kaskadu ukusa koju pamtim samo kod najboljih bavarskih piva. Kasnije sam se raspitao. Čulo ukusa ne laže. Za rumunsku pivnicu ovo rasno pivo se proizvodi u bavarskom Memingenu.

Odlučili smo da posle ručka prošetamo do modernog kompleksa Iulius Town. Odmah iza severnog dela Trga ujedinjenja nalazi se kružni tok. Posle desetominutne šetnje širokom ulicom ka severu ulazimo u novi, konzumeristički Temišvar, izgrađen po najvišim standardima.

Iulius Town

Ono što ga čini izuzetnim u odnosu na jednoobrazne hramove potrošnje u svetu jeste zelenilo kroz koje se prilazi samom tržnom centru. Nigde u Evropi nisam video tako skladno uređen novi park. Na klupama možete uživati u laganom džezu jer su pored staza ugrađeni – zvučnici.

Odmah se vidi da je Iulius Gardens jedna od najspektakularnijih zelenih površina u Temišvaru. Pet i po hektara zelenila iznad podzemne garaže, 1400 stabala – lipa, kedar, bukva, javor, hrast, kesten, jela, bora, grab, dud, magnolija – moglo bi se još dugo nabrajati. Uz to više od 100 vrsta ukrasnog grmlja. U sve to je uloženo 8,7 miliona evra. Park je uredio tim stručnjaka iz Italije, Nemačke i Rumunije.

Iza svega toga stoji Julijan Daskalu, pedesetčetvorogodišnji vlasnik kompanije Iulius Group. Ona ima tržišne i poslovne centre u više rumunskih gradova, ali projekat Iulius Town, koji obuhvata tržni, poslovni i kongresni centar okružen atraktivnim parkom sa jezercetom, ponos je vlasnika. Krajem prošle decenije kompanija je uložila skoro pola milijarde evra u ovo područje, a to je najveća privatna investicija u rumunskoj istoriji.

U samom tržnom centru na poslednjem spratu ima toliko restorana brze hrane da će neveštom potrošaču izbor teško pasti. Sreća te smo ovamo došli siti. Jedan od restorančića pokazuje temišvarsku sklonost srpskoj kuhinji. Gril Sarbesk je i svoj naziv zakitio opančićima.

Devojka na studencu

Pre odlaska iz grada šetamo još jednom Trgom ujedinjenja. Tu svaka fasada priča svoju priču. Voleo bih da baš svaku oslušnem. Ali za to bi mi bilo potrebno mnogo više vremena. Temišvar ima 14 500 istorijskih građevina. Neke od najlepših su na ovom trgu.

Prisetim se svog kratkog boravka u sedištu rumunskih Srba pre nekoliko godina. Nekada moćna zajednica svela se na časnu manjinu. Temišvar je nesumnjivo njen kulturni centar.

Aleksije Branko Radičević je u ovom gradu završio sedmi i osmi razred gimnazije i 1843. napisao svoju prvu pesmu na srpskom – Devojka na studencu. U njoj je između ostalog zapisao: „Ove reči – slatke strele – minuše mi grudi bele". Mada Branko počiva na Stražilovu iznad Sremskih Karlovaca, ovde su mu sahranjeni i otac Teodor i brat Stevan.

Nije on jedini pesnik povezan sa gradom. I Miloš Crnjanski, bez kojeg je nezamisliva savremena srpska književnost, bio je temišvarski gimnazijalac.

Dušan Vasiljev se ovamo preselio iz Kikinde i okončao školovanje. Autor vanvremene antiratne himne „Čovek peva posle rata" šetao je istim ovim ulicama, ne sluteći da će ga Veliki rat užasnuti, nadahnuti i – mada je mislio da je preživeo – naposletku 1924. posledicama po zdravlje i ubiti.

Rumunski liričar i filozof, Lućijan Blaga bio je pet godina stariji od Vasiljeva. U pesmi „Čitaocima" poručio je:

Sve reči su toliko gorke,

i zato – pustite me

da među vama hodam nem,

da vam u susret izađem sklopljenih očiju.

Dok odlazim iz Temišvara kao da u koloni kraj mene nemi hodaju Branko Radičević, Crnjanski, Vasiljev, Blaga. Njihove reči, „gorke" ili „slatke strele", ostavile su nevidljive, a duboke tragove na licu grada. Namenjene su samo onima koji umeju da čitaju karte grada kao zbirke stihova.

Temišvar je svakako prožet i srpskim kulturnim pamćenjem. Ali je grad na jedan umirujući način i rumunski, i nemački i mađarski i – sudeći po sve većem broju turista – svačiji. Možda to najviše volim u ovoj varoši – habzburški rukopis ulica i opuštena banatsko-balkanska atmosfera tek u spoju daju dragocenu leguru.

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.