Politički nekrolozi (posmrtni politički govori i debate) koji prate kraj mandata Tereza Mejsu izrazito oštri. Da li je ona bila najgora britanska premijerka od kraja osamnaestog veka, kada Lord Nort nije uspeo da spreči nezavisnost američkih kolonija? Ili od 30-ih godina 20. veka kada je Nevil Čemberlen vodio neuspelu politiku izlaženja u susret Hitleru? Presuda istoričara još nije pala, ali kritičari Tereze Mej veruju da je njena vladavina oborila rekord po neuspehu.

Na početku je postojala nada

Na Kongresu 2002. Tereza Mej je kao generalna sekretarka Konzervativne partije, svojim govorom šokirala partijske kolege. „Znate kako nas neki ljudi zovu? Partija groznih!", rekla je ona tom prilikom. To se dešavalo nakon izbornog poraza laburista pod vođstvom Tonija Blera i shvaćeno je kao osvežavajući gest iskrenosti. Od tada je Tereza Mej smatrana reformatorkom koja bi mogla da skine sa torijevaca imidž grozne tvrdoglavosti ali i imidž partije koja je usredsređena na još veće bogaćenje bogatih i očuvanje moći britanske gornje klase.

Kada je postala premijerka 2016. godine, nakon referenduma o Bregzitu i nakon što su pretendenti na tron Boris Džonson i Majkl Govi zbog izdaje prokockali svoju šansu, Tereza Mej se činila jedinom odraslom osobom među nepredvidivim adolescentima.

I svojim govorom tokom preuzimanja funkcije, ona je podstakla nadu da je prava osoba na mestu premijerke. Navela je niz „gorućih nepravdi", kao što je činjenica da siromašni u proseku žive devet godina manje, da pravosuđe lošije tretira crnce od belaca, da radnička klasa ima manje mogućnosti za kvalitetno obrazovanje i da žene zarađuju manje od muškaraca. Ali ona je htela da Britaniju učini zemljom koja će raditi za dobrobit svih. U to vreme se činilo kao da se u Dauning Strit broj 10 uselila prava reformatorka.

To je Bregzit, budalo!

Ono što je Tereza Mej potpuno potcenila bila je razorna moć Bregzita. Da bi održala svoju bazu moći u stranci, ona se vrlo brzo povinovala zahtevima anti-evropskih tvrdolinijaša iz njene partije. U januaru 2017, čak i pre nego što su počeli pregovori sa EU, Tereza Mej je crtala crvene linije, čime je odmah stvorila problem oko irske granice. To je sprečilo postizanje rešenja sa kojim se svi slažu i onemogućilo manje bolno odvajanje od Evrope. Određeni broj ministara, koji nisu imali pojma ili koji su se ponašali nediplomatski u pogledu Bregzita, dvogodišnje pregovore su učinili nepodnošljivim.

Tereza Mej se odvojla od svog ranog koncepta fiksiranja na „čisti" Bregzit i žestoki rez prema EU. Nepopustljivo je insistirala na crvenim linijama, što je pre svega odražavalo mišljenje zagovarača tvrdog Bregzita u njenoj partiji. Što su pregovori sa Briselom bivali teži, to se ona sve više ukopavala na svojim pozicijama.

Pri tome je premijerka, kako se čini, zaboravila da je to samo mišljenje manjine u zemlji i parlamentu. Skoro dve godine, ona propušta da postigne kompromis s laburističkom opozicijom ili škotskim SNP-om. Ovog proleća je bilo prekasno za to.
Nesrećni kraj priče je dobro poznat. U periodu između januara i marta Donji dom parlamenta je tri puta odbacio njen sporazum o izlasku iz EU, nastao u pregovorima s Briselom. Konzervativci i pobornici tvrdog Bregzita su bili protiv zbog kompromisa koji se odnosio na granicu sa Irskom. Laburistička opozicija takođe nije želela da podrži „loš torijevski Brexit". Nijedan premijer pre Tereze Mej nije doživeo takav poraz. Pa ipak, Mej je čak pristupila četvrtom pokušaju da provuče sporazum kroz Parlament, da bi na kraju uvidela da je situacija beznadežna. Preostalo joj je samo da podnese ostavku.

Tri godine zastoja

Tereza Mej nije samo propustila da odradi Bregzit kao što je obećala bezbroj puta. Usredsređivanje na ovaj politički cilj dovelo je do potpune paralize u pogledu vođenja ostale politike.

Od porasta ubistava napadima noža, preko bankrotiranja velikih poslovnih kompanija do katastrofalnog požara koji je zahvatio toranj Grenfel - Tereza Mej nije pronašla politički ili zakonski odgovor ni na jednu od mnogih kriza. Dramatični nedostatak stambenog prostora, neuspela reforma socijalne pomoći ili povećanje stope samoubistava među mladim ljudima, punili su naslovnice dok je politički odgovor na to izostajao.

Zastoj u zakonodavstvu postao je toliko dramatičan da su martovska razmatranja za otvaranje nove parlamentarne godine propala zato što u planu jednostavno nije bilo dovoljno projekata. Cilj je bio ponovo staviti na dnevni red neuspeli sporazum oko Bregzita, s tim što je kraljica trebalo da održi govor povodom otvaranja novog parlamentarnog mandata. Ali nije bilo zakona koje je mogla najaviti.

Tereza Mej je na kraju morala priznati da nije uspela. Čitajući komentare dan nakon najave ostavke, navodno su joj pošle suze na lice. Čini se da je najbolja ocena njenog rada da se „veoma trudila". Nijedna hrabra reforma socijalnog sistema, nijedna zakonodavna inicijativa koja se odnosi na budućnost ne nosi njen pečat. Čak i Bregzit prepušta svom nasledniku.

Njen naslednik ili naslednica, ako hoće da budu uspešni u iznalaženju sporazuma za Bregzit, moraće da „nađu konsenzus u parlamentu, što ja nisam mogla", rekla je Mej u svom oproštajnom govoru i dodala: „Takav konsenzus se može postići samo ako su sve strane spremne na kompromis."

Gužva pred golom: Potraga za naslednikom

Pre zvaničnog otvaranja trke za naslednika ili naslednicu na čelu torijevaca, ova partija je navela trinaest kandidata za mesto premijera. Došlo je do gužve kao tokom osvajanja Mont Everesta. Ili kandidati nemaju osećaj za neophodne političke veštine koje iziskuje premijerska funkcija ili pate od viška vrednosti - u svakom slučaju dosta je kandidata drugog reda.

Boris Džnson se trenutno smatra najperspektivnijim kandidatom, uprkos njegovim pehovima, nezgodama i neuspesima na mestu ministra spoljnih poslova. Mnogi stranački prijatelji se međutim oslanjaju se na njegove retoričke sposobnosti. Pored toga, on je jedini koji, kako se smatra, može da pobedi opozicionog lidera Džermija Korbina kao i populističkog Najdžela Faraža.

Kandidati se znaju a zna se i da je 31. oktobar fiksni datum Bregzita, sa ili bez sporazuma. S jedne strane, to tvrdi Bregzit čini verovatnijim. S druge strane, Boris Džonson nikada nije imao problem da promeni mišljenje.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android