U romskoj četvrti u Mladenovcu poznat je kao Tesla. Saša Simić duguje nadimak svom zanimanju – tri decenije se bavio strujom, nije bilo katodnog televizora koji nije mogao da popravi. Onda su došli srčani problemi i distrofija mišića. „Nisam više mogao da popravljam televizore nego sam ih obarao i lomio“, kaže ovaj omaleni 45-godišnjak kroz uredno potkresane brkove. Od srpskih institucija ima potvrdu da je radno nesposoban. I račun prema kojem duguje preko milion dinara za struju i komunalije zbog čega mu je traženo da dostavi popis pokretne i nepokretne imovine. Ali Simića od više svega toga tišti jedna nemačka reč pečatirana u pasošu: abgeschoben – deportovan.

Put „u azil“

Simić bi satima mogao da priča zašto je pre godinu dana spakovao nešto stvari i sa ženom, sinom i ćerkom krenuo „u azil“ – tako većina Roma zove odlazak u Nemačku. Tiho i temeljno priča o diskriminaciji, recimo kako je jedan nastavnik njegovog sina stalno izbacivao sa časa: „Ciganin, izlazi napolje!“ Kako Romi u Srbiji preživljavaju na ivici društva i žanju sumnjičave poglede kada negde traže posao. „Dugo smo verovali da ćemo dobiti azil u Nemačkoj“, kaže Simić i lista dokumente koje je tokom saslušanja priložio i službeniku nemačkog Ureda za izbeglice.

Njegova supruga Daliborka ne krije da je i novac igrao veliku ulogu u odluci da se ode u Nemačku. Porodica je dobijala ukupno 1.100 evra mesečno – suma u kojoj su u Srbiji mogli samo da sanjaju. „Da Vam iskreno kažem, kada smo dobili taj novac otišli smo u prodavnicu i ja sam rekla: Deco, uzmite šta god hoćete.“ Oči joj blistaju kada priča o godini provedenoj u malenom Bad Cvestenu nadomak Kasela, o druženju sa drugim balkanskim Romima, Arapima i „crncima“. Sačuvala je i jedno izdanje lokalnih novina koje su na poslednjoj stranici donele izveštaj o dobroj integraciji došljaka. Na grupnoj fotografiji je gradonačelnik, tu je i porodica Simić.

Odluka Ureda za izbeglice raspršila je nade. Zapravo je Simići trebalo da napuste zemlju još u martu. Razlog što su ostali još nekoliko meseci stoji na grudima Saše Simića – ožiljak koji svedoči o hitnoj operaciji srca, izvedenoj u Nemačkoj. Sredinom oktobra je bilo gotovo. U pet ujutro policija je lupala na vrata sobe u izbegličkom domu. „Supruga im je pokazala atest – imam od dva različita lekara potvrdu da imam hronični problem sa srcem, da mi je zabranjeno putovanje i da sam u životnoj opasnosti ako me deportuju jer ovde nemam adekvatno lečenje.“ Policajci su samo rekli: „Spakuj najvažnije stvari.“

Sigurna zemlja

Oko 11.000 ljudi je ove godine deportovano iz Nemačke, dok je još 27.000 otišlo u okviru takozvanog „podstaknutog povratka“, kada dobijaju određena finansijska sredstva da bi napustili zemlju. Ali ostaju desetine hiljada odbijenih potražilaca azila, najveći broj njih iz takozvanih „zemalja sigurnog porekla“. Radi se o šest država Zapadnog Balkana u kojima, prema tumačenju nemačkog zakonodavca, ne postoji politički progon. Uglavnom su to etnički Albanci ili – Romi. Ovoj manjini pripada devet od deset tražilaca azila iz Srbije.

Vitomir Mihajlović dočekuje u svojoj kancelariji u Beograđanki. Iza njegove fotelje visi velika trobojka Srbije i zastava Roma – plavo stoji za nebo, zeleno za Zemlju, crvena čakra treba da podseti na indijsko poreklo Roma. Neki taj simbol vide kao točak, znak da Romi zapravo nigde nisu zaista kod kuće. „Rome prati generacijsko siromaštvo“, kaže predsednik Nacionalnog saveta Roma. „Uz to dolazi diskriminacija od rođenja do smrti. I to u svim oblastima: obrazovanje, zapošljavanje, medicinska nega…“

To je, kaže Mihajlović, razlog što mnogi traže azil. Dok je još u Nemačkoj bila zabranjena deportacija tokom zime, neki su išli na putovanje svake jeseni, kako bi pobegli od neizdržive zime u plehanim udžericama. Neljudski je, smatra Mihajlović, što je Nemačka sada pooštrila politiku deportacije. „Po tim konvencijama koje su potpisale mnoge zemlje trebalo bi zabraniti da se ljudi prebacuju s mesta na mesto, pogotovo u zimskom periodu.“ Priča da ima slučajeva kada policija u stanu zatekne samo neke članove porodice pa njih protera, dok drugi ostanu još neko vreme. Deca se razdvajaju od majki ili očeva.

S druge strane, pooštrena izbeglička politika prema Balkancima nailazi na široko odobravanje vladajućih političara u regionu. Odavno su srpski ministri prozvali romske potražioce azila „lažnim azilantima po zanimanju“, premijer Vučić je pozvao Nemačku da im ukine socijalna davanja. Radi se o pokušaju da se čitava krivica svali na jednu nacionalnu manjinu koja, uprkos svojoj brojnosti, ne igra nikakvu ulogu u biračkom telu, smatra Dragan Popović, direktor Centra za praktičnu politiku. „Kao i sve države u regionu, Srbija pokušava da se predstavi što boljom, da poruči Evropskoj uniji da mi nismo izvor azilanata iako jesmo – zbog ekonomske situacije.“

Povratak

Većina povratnika i deportovanih jednostavno se vrati svojim kućama. Oni koji nemaju gde da se vrate mogli bi da završe u nekoliko izbegličkih domova, gde će im komšije biti srpske izbeglice iz ratova devedesetih – koje i dalje žive tamo. O tim ljudima bi trebalo da se postara Komesarijat za izbeglice, ali tamo niko trenutno nema vremena da govori za DW. Kažu, trenutno je „haos s izbeglicama“, ali time misle na kretanje hiljada ljudi s Bliskog istoka i iz Afrike koji prolaze kroz Srbiju. S druge strane, prijem povratnika je već godinama business as usual. Postoji i strategija za reintegraciju.

Od te reintegracije Saša Simić zvani Tesla nije video baš ništa. Hoda prašnjavim ulicama svog mladenovačkog kvarta i pokazuje komšiluk. Ovde mahom žive Romi, mada ne u kućercima i kontejnerima. Ogromne i kičaste kuće načičkane su na uzvišici, gipsani lavovi i orlovi podsećaju na zlatno gastarbajtersko doba, kada su i nekvalifikovani radnici mogli da pronađu posao na Zapadu. Baš kao Simićev otac koji je radio u Austriji pa je svom sinu još pre 30 godina sagradio trospratnicu roze fasade. No unutra su za stanovanje uređene tek dve sobice, ostatak je hronično u izgradnji, u kršu i neredu. Da dovrši kuću – za to Simić nema para. Vodu uzima sa bunara, na struju se priključio ilegalno.

Njegov 17-godišnji sin bi trebalo da vanredno završi srednju školu. Mladić nema mnogo volje da se ponovo uključi u tokove u svom rodnom gradu. „U Nemačkoj je sve bilo lepo, ljudi su bili prijatni“, kaže na iznenađujuće dobrom nemačkom. Išao bi opet, da nađe posao i živi od svog rada. I otac je razmišljao da još jednom povede porodicu u Nemačku. „Ne dozvoljava mi operacija. Sada imam pečat u pasošu i ne mogu da prođem legalno nego da se priključim Sirijcima i prođem ilegalno. Ali ne mogu taj put da izdržim – oni idu peške, po šumama i šta ja znam kako.“