Magični pečat u pasošu kaže abgeschoben – deportovan. Udarila ga je nemačka Savezna policija, direkcija na frankfurtskom aerodromu, ispod je hemijskom olovkom naškraban potpis službenika i datum 15. oktobar prošle godine. Od trenutka kada je taj pečat prekrio dvoglavog orla sa krunom i ocilima u pasošu Saše Simića, ovaj čovek je čvrsto rešio: samo da istekne zabrana ulaska od godinu dana, i eto njega opet u Nemačkoj, sa suprugom, sinom i ćerkom. „Mislim da nemam šanse, ali moram da pokušam. Očekujem da ću biti makar jedno vreme ovde. Prvi put smo ostali 13 meseci. Sada mislim da će biti kraće, ali pokušavam da nađem nekog advokata, možda on može nešto da izvuče, da ostanemo duže. Kad sam prošao granice i sve pečate, valjda će mi se nasmešiti sreća."

Odlazak „na azil", druga epizoda

Scenografija bi teško mogla više da odudara od one u kojoj smo se prvi put sreli. Bilo je to, pre godinu dana, romsko naselje u Mladenovcu, blatnjave ulice, tu i tamo kičaste kuće građene od deviza iz zlatnog gastarbajterskog doba, lavež pasa. Sašu Simića tamo zovu Tesla jer je dugo znao da popravi svaki televizor – dok ga nisu stigli srčani problemi i distrofija. Sada se srećemo u Diseldorfu, milionskoj metropoli, negde između železničke stanice i čuvene Kraljevske aleje, mase ljudi se gibaju trotoarima za nekim svojim poslom. Sipi kiša. „Svaki dan i noć sam razmišljao šta ću sutra, time sam psihički opterećen. Danas nešto jedeš, pa razmišljaš čime ćeš sutra da prehraniš porodicu", kaže Simić. „U Nemačkoj je bilo bolje. Ovde nisam bio Ciganin nego Srbin, ljudi nisu uopšte razmišljali na taj način."

Diseldorf se sam odabrao. Ne samo jer porodica ovde ima rođake, nego i jer je Rajan Er uveo liniju između dva aerodromčića, onog u Nišu i onog u Vezeu, na samoj holandskoj granici. Dvadeset evra po osobi za kartu, toliko je Simić uspeo da prikupi. „Pozajmio sam od ujaka iz Beča." Trebalo je pedeset evra po članu porodice dnevno da bi ga pustili u Nemačku kao turistu. Graničnoj policiji na niškom aerodromu je rekao da ide kod tetke, ostaje tri dana, a onda ide rodbini u Austriju. „Slagao sam ih. Morao sam." Malo su zagledali onaj pečat i papire iz prve nemačke odiseje, a onda su ga pustili.

Kada priča kako mu je prošla godina u Srbiji, Simić deluje kao da jedva cedi reči kroz brkove, ali nabraja sistematično, citira zakone, pamti imena i datume. Ima 46 godina, ali ne može da radi, jer je proglašen nesposobnim. Ne može da dobije invalidsku penziju jer tvrde da nije skupio dovoljno staža. Ne može da dobije socijalnu pomoć jer su birokrate smislile da ima „višak stambenog prostora" koji treba da izdaje ili proda. „Višak" su dva sprata kuće u potpunom kršu i lomu, hroničnoj sivoj gradnji. Za struju duguje 800.000 dinara. Pretili su mu plenidbom, ali nikako da dođu. „Plašim se jer iako sad nisam kući imaju pravo da razvale i uz svedoke zapišu šta su odneli." Šta bi mogli da uzmu? „Nemam pojma."

Njegov 18-godišnji sin Aleksandar viši je za glavu od oca. Trogodišnju školu je prekinuo kada je porodica prošli put otišla u Nemačku, smer je u međuvremenu ukinut i nema novca da ga završava vanredno. „Ja sam skupljao flaše, molio sam komšiju da me uveče poveze pa da pokupimo plastične flaše. Kad skupim malo veću količinu, dobijemo neke sitne pare pa smo imali za hleb i neku salamu", kaže, i dodaje, kao da se stidi: „Znam da nije sve u parama, glupo je tako razmišljati. Ali svi su mi se smejali, govorili: Ciganšturo, beži, smrdiš. Bude mi glupo da se pojavljujem. Imao sam nekoliko drugara, ali su se i oni povukli od mene kada su videli da mi se svi smeju. Jednom je grupa zaustavila auto na ulici, divljali su i vikali da će da me polome. Video sam da su budale pa sam trčao glavom bez obzira. Hvala Bogu, pobegao sam im. Zato vreme provodim kući, uveče tražim te flaše i to je sve."

Nikakve šanse

Službenici nemačkog Saveznog ureda za migracije i izbeglice svakog dana čuju hiljade teških priča. Ove došljaka sa Balkana na njih već duže vreme ne ostavljaju poseban utisak. Za njih će Simići biti još jedan broj u rubrici Folgeanträge – ponovljeni zahtevi. Od januara do septembra ove godine je azil u Nemačkoj zatražilo 8.044 državljana Srbije – od toga je čak 2.757 već u prošlosti tražilo azil. U tom periodu doneta je ukupno 20.821 odluka o zahtevima državljana Srbije – zaštitu u Nemačkoj dobilo je svega 0,2 odsto, piše u odgovoru Saveznog ureda za migracije i izbeglice na upit DW. Doduše, statistika ne beleži odvojeno koliko uspeha imaju oni koji su već ranije odbijeni, pa sada dolaze po drugi, treći ili četvrti put.

Ipak, može se pretpostaviti da povratnici imaju još manje šanse od debitanata. Jer zakon predviđa da se o ponovljenom zahtevu ne mora ni odlučivati osim ako nije „došlo do značajne promene uslova u zemlji porekla“ ili tražilac azila nema nove „dokaze“ da mu po povratku u zemlju porekla preti progon. „Više se ne može pozivati na iskaz koji je neko dao kada je prvi put tražio azil, to se ne računa. Moraju se izneti i dokazati novi supstancijalni razlozi“, kaže Klaus Ulrih Prels iz kelnskog Saveta za izbeglice, koji pomaže potražiocima azila. „To je veliki problem, posebno kada govorimo o Srbiji koja je proglašena zemljom sigurnog porekla", navodi on za DW.

Status takozvane „zemlje sigurnog porekla", koji Srbija uživa od leta 2014. znači da se zahtevi za azil državljana tih zemalja od početka smatraju neosnovanim. Od podnošenja zahteva do (negativne) odluke u teoriji bi trebalo da protekne samo 48 sati. Doduše, i dalje treba nedeljama ili mesecima čekati na termin za saslušanje, a posle odbijanja se deportacije takođe ne sprovode odmah. Od pooštrenja zakona prošle godine – velikog aduta vladajućih demohrišćana kako bi se „prave" izbeglice odvojile od „lažnih" – potržaioci azila sa Balkana borave još samo u takozvanim dolaznim centrima, ne i po izbegličkim domovima u unutrašnjosti pokrajina. Skraćena su finansijska davanja, pa tako, dok čekaju na odluku o azilu, došljaci sa Balkana mahom dobijaju stvari i hranu, i tek simboličan džeparac. O moralnim dimenzijama takvih zakona može se raspravljati, ali nema sumnje da su političari postigli ono što su hteli: o tome svedoči svega osam hiljada zahteva za azil do septembra ove godine, u poređenju sa 2014. i 2015. godinom kada je dolazilo po 27.000 ljudi.

„Pravna država van snage"

Naravno, protiv odluke o odbijanju zahteva može se podneti tužba – ali, kako objašnjava Prels, kvaka je u tome što tužba ne odlaže deportaciju. „Pravna država je zapravo stavljena van snage kada se radi o ljudima iz zemalja sigurnog porekla. Pravni put, zagarantovan nemačkim Osnovnim zakonom, praktično ne važi za ove ljude. U teoriji možete podneti tužbu, ali u pravilu sud ne odobrava odlaganje deportacije dok se o tužbi ne odluči. Osim toga je ljudima iz sigurnih zemalja zabranjena integracija: ostaju u prihvatnim centrima do deportacije, ne samo da im je zabranjeno da rade, već je i deci zabranjeno da idu u školu." Stoga Saveti za izbeglice kritikuju nemačku vlast: „To je dramatično za ljude, posebno za manjine iz bivše Jugoslavije, za one koji mogu da verodostojno svedoče o učestaloj diskriminaciji i izopštavanju iz socijalnih sistema u domovinama, škola, tržišta rada.“

Prels je tokom 2014. još gajio nade da bi moglo da bude drugačije. Bila je to godina kada je nekoliko upravnih sudova – poznati su primer iz Štutgarta i Minstera – oborilo odluke Ureda za migracije u slučajevima srpskih državljana. Naime, ti su sudovi smatrali da Nemačka ne sme deportovati ljude u zemlju koja u Krivičnom zakoniku ima famozni član 350a, donet 2012, u kojem stoji: „Ko u nameri da sebi ili drugom pribavi kakvu korist, vrši ili organizuje transport, prebacivanje, prihvat, smeštaj, skrivanje ili na drugi način omogućava da državljanin Srbije lažnim prikazivanjem ugroženosti njegovih ljudskih prava i sloboda, u stranoj državi zatraži azil, kazniće se zatvorom od tri meseca do tri godine." Ta je formulacija, smatrale su sudije, preširoka, i može da se primeni i na same tražioce azila. „Takvo pravno viđenje se apsolutno nije etabliralo u praksi i takvih odluka nije bilo u poslednje vreme", dodaje sa žaljenjem Prels.

„Ako nas opet najure…"

Saša Simić nije imao problema sa zakonom kada je prvi put vraćen iz Nemačke. „Ali imao sam sastanak sa predsednikom opštine Mladenovac gde sam hteo da vidimo od čega ću da živim. Rekao je: Budi miran da te ne oteram u zatvor. Taj su zakon i uveli da bi zaplašili Cigane da ne idu na azil, da Evropa ne bi Srbiji ukinula bezvizni režim." Ispraćen i dočekan pričama političara o tome da je „lažni azilant" ili izjavom srpskog premijera Vučića da su Romi „tradicionalno siromašni", Simić je jednom išao pred Vladu Srbije „da priča sa premijerom". Odmah iz unutrašnjeg džepa vadi i dokaz, fotografiju pred Nemanjinom 11. „Neka oni kažu šta hoće. Grozno mi je kada čujem da sam lažni azilant. Ja u Srbiji nemam prava koja su zagarantovana Ustavom. Prijavljeni smo kao povratnici sa azila, u programu readmisije. Ničim nam nisu pomogli."

Njegov sin tvrdi da je cela porodica bila za novi pokušaj u Nemačkoj. „Shvatam da su šanse jako male. Smatram da možemo malo da ih popravimo ako budemo imali dobru integraciju. Tražiću od Ureda za strance da mi odobri da radim, makar i za evro po satu, samo da vide da se trudim. Samo da se ne vratimo sada u Srbiju! Zima je, nemamo ogrev, ništa. Tamo sam sve probao. Tražio sam posao, išao i tamo gde niko ne bi radio, na otpad, svuda gde primaju bez srednje škole. Kad vide boju kože, samo se okrenu. Ovde se osećam bolje, pun sam samopouzdanja, hodam nasmejan… znam da i ovde ima diskriminacije, ali ja je nijednom nisam doživeo", kaže ovaj mladić.

Otac porodice uzda se pomalo i u svoj ožiljak na grudima, uspomenu na dramatičnu operaciju srca koju je prošao u Nemačkoj – izbačen je samo dva meseca posle tog zahvata. Time ga je nemačka država pomalo razočarala, ali od Srbije mu je, kaže, daleko bolja. „Tamo nisam uopšte imao lečenje. Kada mi je bilo loše, otišao sam u Hitnu pomoć i tamo su mi uradili samo EKG. Da idem po privatnim ordinacijama po Beogradu nemam para." Ukoliko nemačka birokratija ne bude baš brza, ukoliko se Simići makar nekoliko meseci zadrže, možda će kući poneti nešto novca. Možda će u pasošu poneti i trajnu zabranu ulaska u Nemačku. „Bio sam toga svestan kada sam krenuo. Došao sam da mi pomognu ili ne. Ako nas opet najure, ovde nemam više šta da tražim. Šta ću posle? Ne znam. O tome tek moram da razmislim."