Hoćemo li u bliskoj budućnosti zbog nedostatka kvalifikovanih radnika imati previše posla ili će ga dugoročno biti manje, zbog digitalizacije, veštačke inteligencije i automatizacije?

Za DW govori Simon Jeger, koji godinama istražuje tržište rada. Predavao je na Tehnološkom institutu (MIT) u Masačusetsu, a od septembra je na čelu Instituta za budućnost rada u Bonu. 

DW: Neke studije pokazuju da skoro polovina zaposlenih u SAD obavlja poslove koje u narednoj deceniji ili dve mogu da preuzmu mašine. Kako će izgledati svet rada u budućnosti? 

Simon Jeger: To zavisi od nas samih. To znači da nešto poput „budućnosti rada“ ne postoji. Brojkama poput ovih koje ste naveli, da će biti izgubljeno 50 odsto radnih mesta, treba oprezno pristupiti. Ali svet rada će se promeniti – i unutar profesija. 

Dobar primer za to je posao bankarskog službenika. Postojala je hipoteza da će ta profesija potpuno nestati uvođenjem bankomata, osamdesetih godina. A broj šalterskih službenika u SAD se zapravo povećao. Zato što su bankomati olakšali bankama da se šire. Međutim, posao zaposlenih u bankama se promenio, od nešto jednostavnijeg posla uplate i isplate, do složenijih poslova pružanja savetodavnih usluga.

Iako je teško predvideti razvoj, prošlost nas uči da tehnološki napredak nije doveo do toga da ostanemo bez posla. Ali pokazalo se da se priroda posla menja. To znači da dolaze nova zanimanja. Neke profesije nestaju, a u drugima se menjaju polja delatnosti.

Šta biste svojoj deci savetovali, u kom pravcu da idu pri izboru profesije? 

Trebalo bi da izaberu zanimanje koje im pričinjava najviše zadovoljstva, jer je veoma teško predvideti u kom pravcu će vetar duvati. U prošlosti smo videli da je tehnologija naročito zamenila aktivnosti koje lako mogu da obavljaju mašine i računari. Dakle, sve što je moguće standardizovati, rutinske poslove, poput sortiranja i slaganja stvari.

Kroz tehnološki napredak je u prošlosti nastala neka vrsta rupe u sredini tržišta rada. Određena zanimanja, kao što je bibliotekarsko, značajno su se promenila i manje se koriste. Jednostavno zato što preko računara vrlo brzo možemo da pristupimo velikom broju informacija. 

Međutim, zbog tehnološkog napretka postoji sve veća potražnja za poslovima na oba kraja raspodela plata, odnosno na najvišem i najnižem nivou. Veća je potražnja za veoma složenim aktivnostima, recimo programerskim, ali i u oblasti medicine. 

Sve veća potražnja je i za vrlo jednostavnim uslužnim delatnostima, kao što je pomoć u oblasti hortikulture, odnosno u delatnostima koje je veoma teško zameniti mašinama, jer se ne radi o rutinskim poslovima i zato što je svaki radni korak veoma individualan. 

Sada imamo i nove tehnologije kao što je program ChatGPT, koji radi sa veštačkom inteligencijom. Takve tehnologije mogu da se koriste u nerutinskim poslovima. Još nije jasno u kojem pravcu će to ići. 

Ali verujete da u budućnosti neće biti posla samo za visokoobrazovane ljude, već i u sektoru nižih primanja? 

Da, mislim da je u našim rukama kako ćemo oblikovati stvari. Do sada smo postavili malo zaštitnih ograda i tehnološki napredak je doprineo širenju sektora sa niskim primanjima, sa mnogo jednostavnih poslova koji su često standardizovani.

Uzmimo kao primer posao taksiste. Nekada je on bio veoma zahtevan, jer je bilo potrebno dobro poznavanje grada, kao i dobre komunikacijske veštine, ponekad i na različitim jezicima. Sa aplikacijama za pomoć u navigaciji ili prevođenju, prag za ulazak u tu profesiju je sada mnogo niži. Zato postoje stvari poput Ubera. 

Ali kao društvo moramo da odlučimo koliko treba da bude takvih jednostavnih poslova, koji često nisu naročito dobro plaćeni i gde su uslovi rada nesigurni. I moramo da se zapitamo da li recimo kroz institucije na tržištu rada želimo da postavljamo određene barijere, kao što su minimalne zarade ili kolektivni ugovori. 

Narednih godina generacija bejbi-bumera ide u penziju. Prema podacima Instituta za istraživanje tržišta rada (IAB), u Nemačkoj će do 2035. godine nedostajati sedam miliona kvalifikovanih radnika. Od Vas se često može čuti da nema nedostatka kvalifikovanih radnika. Možete li to da objasnite? 

Broj radno sposobnih ljudi u Nemačkoj će se naglo smanjiti. Moramo da razmislimo o tome koje mere želimo da preduzmemo. Može da se počne, recimo, sa takozvanom tihom rezervom. To su ljudi koji bi možda rado radili, ali jednostavno ne ulaze na tržište rada. Trenutno ima i mnogo ljudi sa skraćenim radnim vremenom, koji bi, pod određenim uslovima, mogli da rade puno radno vreme.

Poreski tretman supružnika u Nemačkoj takođe doprinosi da bračni partner sa nižim primanjima, zbog velikih poreskih olakšica, ne želi da se zaposli ili da više radi. Bolje mogućnosti za čuvanje dece ili fleksibilnije radno vreme takođe mogu da pomognu ljudima da postanu aktivni na tržištu rada. To znači da smo sami kreirali podsticaje da mnogi ljudi rade manje nego što bi radili pod drugačijim uslovima. 

Iako još postoje rezerve kada je reč o radnoj snazi koje nisu iskorišćene, u ovom trenutku se mnoge kompanije žale na nedostatak kvalifikovanih radnika… 

Protiv toga govori podatak da trenutno u Nemačkoj imamo rekordnu zaposlenost. Više ljudi radi nego ikada ranije – oko 46 miliona. Pored toga, kod mlađih godišta je tendencija da su bolje obrazovana od onih koji idu u penziju. Istovremeno, plate su se realno znatno smanjile – za 5,7 odsto u protekloj godini. A to se ne uklapa u tezu da je faktor rada postao izuzetno oskudan. 

Pre bih rekao da je konkurencija na tržištu rada porasla. Kandidati za posao mnogo više reaguju na razlike u visini plata i na uslove rada. Neki od njih su zbog pandemije napustili radna mesta, na primer u ugostiteljstvu ili na aerodromima, i našli su neke druge poslove, koji su možda bolje plaćeni, sa boljim radnim vremenom. Zato sada imamo trzavice. 

Trenutno tržišne snage kažu da u pojedinom oblastima radni uslovi nisu dovoljno atraktivni, da bi ljudi iz drugih oblasti prešli kod njih. Očekujem da će se tamo gde trenutno imamo naročito veliki „nedostatak kvalifikovanih radnika“ nešto poboljšati kada je reč o platama i uslovima rada. 

U mom rodnom gradu Bonu imamo dobar primer jedne frizerke, koja je, kao i svi, očajnički tražila nove radnike. Ali kada je ponudila četvorodnevnu radnu nedelju mogla je da bira koga će da zaposli i sada nema problem. Mislim da ne možemo govoriti o opštem nedostatku kvalifikovanih radnika. 

Ali ta frizerka nije mogla da zaposli bilo koga, već samo potkovanog frizera ili frizerku, koji onda nedostaju negde drugde. Broj je ograničen i potrebno je nekoliko godina pre nego što novi frizeri budu obučeni. 

Mušterije mogu da razmisle koliko često žele da se šišaju i po kojoj ceni. To je strana potražnje za frizerskim uslugama. A druga strana je koliko ljudi je spremno da obavlja tu uslugu za određenu platu i pod određenim uslovima rada? Odgovore na ta pitanja tržište daje preko cene. A tržište nam možda baš sada govori da bi, pod određenim uslovima, to zanimanje možda moralo da postane atraktivnije ili da bi morale da se promene cene frizerskih usluga. 

Ako frizera i frizerki nema dovoljno, cena će imati tendeciju rasta. To znači da će se na strani potražnje ljudi možda odlučiti da ređe idu u frizerski salon. Sa druge strane, na strani ponude nisu samo ljudi koji započinju posao frizera. Ima i onih koji razmišljaju o tome da li da odu u penziju ili ne. Njihova odluka zavisi od plate i uslova rada.  

Uzgred, to se odnosi na mnoge oblasti. Na primer, dokazano je da je preko 200.000 negovateljki i negovatelja, koji su u međuvremenu aktivni u drugim zanimanjima, spremno da se vrati u negovateljski sektor, ukoliko bi plate i uslovi rada bili odgovarajuće privlačni. 

To znači da je pitanje nedostatka kvalifikovanih radnika na kraju pitanje oskudnih resursa. Nemamo beskonačno mnogo zaposlenih, ali ih imamo više nego ikada ranije. A pitanje glasi: gde želimo da iskoristimo taj oskudni resurs rada? 

Ako iskoristimo sve mogućnosti, odnosno ako se pobrinemno o školovanju i daljem obrazovanju, ako žene vratimo na posao, to i dalje neće biti dovoljno, kazao je ministar rada Hubertus Hajl. Potrebni su nam kvalifikovani doseljenici. Koliko je Nemačka privlačna? 

Nemačka je veoma atraktivna. Kada ljude pitaju u koje bi se zemlje rado doselili, Nemačka je uvek visoko rangirana pored SAD, nekih drugih evropskih zemalja i Novog Zelanda. Naravno, u odnosu na Novi Zeland, SAD ili Kanadu imamo važan nedostatak, a to je jezička barijera. Nemački jezik je težak i ne govori ga mnogo ljudi u svetu, za razliku od engleskog. 

Ali, imamo i prednosti, kao što su funkcionalna vladavina prava ili stabilan politički sistem. To su važni faktori za dugoročnu perspektivu doseljenika. Oni takođe gledaju i kakve su plate i potencijalni životni standard koji sebi mogu da priušte u zemlji u koju se doseljavaju. Pored toga, veoma važno pitanje je i da li su dobrodošli u doseljeničkoj zemlji i da li mogu da dobiju državljanstvo. 

Kako podstaći društvo da bolje prihvati doseljenike? 

Ljudima u Nemačkoj treba objasniti da je doseljavanje dragoceno za njih. Podsticaj za doseljavanje bi, recimo, bio da se smanji birokratija u doseljeničkom zakonu. Doseljavanje bi moglo da se olakša, ukoliko bi oni koji su voljni da se dosele imali ponudu za posao od nemačke kompanije koja prema svojim zaposlenima ima kolektivni ugovor. To bi onda podstaklo druge kompanije koje traže radnike u inostranstvu da u Nemačkoj isposluju kolektivne ugovore. Od toga će koristi imati i oni koji su već u Nemačkoj. 

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.