Albert Ajnštajn je i danas jedan od malobrojnih pop-zvezda prirodnih nauka. I oni koji ne znaju ništa o teoriji relativiteta znaju njegovo ime i kako izgleda. Njegova slika sa razbarušenom kosom i isplaženim jezikom je odavno jedna od najpoznatijih portreta na svetu. Ali, ono što je tokom poslednjih decenija postalo poznato o njegovom privatnom životu – nije tako lepo.

Ajnštajn je bio prilično loš otac i supružnik. Svoje prvo dete nikada nije video i krio je njegovo postojanje od porodice i drugih ljudi. O svom najmlađem sinu Eduardu, obolelom od šizorfenije, rekao je da „nije čitav čovek“. A prema svojoj prvoj supruzi Milevi Marić ne samo što se ponašao bezobzirno, nego je i prećutao njen naučni doprinos svojim najvažnijim teorijskim studijama koje su mu na kraju donele i Nobelovu nagradu.

Posle razvoda 1919, Mileva Ajnštajn je živela u skromnim uslovima, brinula se o obolelom sinu, a umrla je u Cirihu 1948. Njeno ime je danas gotovo zaboravljeno. Povodom 70-godišnjice njene smrti, dve spisateljice objavile su romane u kojima se bave njenom sudbinom.

Ime izbrisano iz istorije

Amerikanka Mari Benedikt u knjizi „Gospođa Ajnštajn“ (original: „The Other Einstein“, nemačko izdanje: „Frau Einstein“) bavi se pre svega mladim i studentskim godinama Mileve Marić, kao i srećnim počecima odnosa sa Albertom u Cirihu. Reč je o zanimljivo napisanoj knjizi, pripovedanje je u prvom licu.

Knjiga hrvatske autorke Slavenke Drakulić „Mileva Ajnštajn, teorija tuge“ (nemački naslov: „Mileva Einstein oder die Theorie der Einsamkeit“) je mračnija. U njoj je u prvom planu slomljena i depresivna žena kasnijih godina.

Obe knjige govore o tragičnom neuspehu priče o emancipaciji. Jedno kongenijalno naučno partnerstvo je propalo u žabokrečini neuspelog građanskog braka. Mileva se odrekla karijere i slave: „Od vedre devojke pune samopouzdanja, koja je želela da se bavi naukom, za samo deset godina je postala služavka koja je morala da se stara o prljavom rublju“. Još gore je razočaranje. Jer, zajednički sastavljani radovi su objavljivani samo pod imenom Alberta Ajnštajna. Ime njegove supruge je izbrisano iz istorije.

U oba romana prelomni trenutak je gubitak prvog deteta. Devojčica Lizerl došla je na svet 1902. kao vanbračno dete, a Mileva se sa njom sakrila u Srbiji. Albert nikada nije došao da ih poseti. Čak je prinudio Milevu da ostavi dete i živi kod njega u Bernu. Lizerl je umrla – verovatno od šarlaha. Drugi autori i biografi pretpostavljaju da je data na usvajanje.

„Od mene ne očekuj nikakve nežnosti“

Sudbina Ajnštajnovog izgubljenog deteta nije razjašnjena do danas – toliko temeljito su zametnuti tragovi. O tome da je Lizerl uopšte postojala javnost je saznala kada se pre 30 godina iznenada pojavila prepiska mladog para.

U romanu Slavenke Drakulić, sa gubitkom deteta počinje i Milevina duševna bolest. Utonula u beznađe, ona je svoj život videla kao promašen. Do definitivnog rastanka od Alberta došlo je kada joj je tresnuo na sto katalog zahteva u kojem su bili i neverovatni pasaži, na primer: „Moraš da se pobrineš da moja odeća i veš budu u urednom stanju, da redovno dobijam tri obroka dnevno. Odreći ćeš se svih ličnih odnosa sa mnom. Od mene ne treba da očekuješ nikakve nežnosti, baš kao što mi nećeš ništa ni zamerati“. Ovo, nažalost, nije fikcija, već istorijski dokument.

Do danas je u nauci ostalo sporno koliki je doprinos Mileve Marić Ajnštajnovoj teoriji relativiteta. Obe autorke smatraju da je taj doprinos postojao. No, nezavisno od toga da li su u pravu kada je o tome reč, posle čitanja ovih knjiga Albert Ajnštajn se ukazuje u novom svetlu. Njegove ljudske osobine nažalost nisu držale korak sa njegovom genijalnošću.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android