Sasvim običan let, tako je izgledalo. Pre tačno šest meseci, 24. marta ove godine, putnici ulaze u Džermanvingsov Erbas 320 koji treba da ih preveze iz Barselone do Diseldorfa. Većina su Nemci, među njima čitav školski razred iz vestfalijskog gradića Halterna. Nijedan od putnika neće stići na cilj. Iznad francuskih Alpa letelica konstantno gubi visinu. To dugo niko nije ni primetio.

Jedini kojem bi nešto moglo i moralo da bude sumnjivo i jedini koji bi nešto mogao da preduzme – u tom trenutku nije u kokpitu. Otišao je do toaleta. Kada je izašao, vrata kabine bila su zapečaćena. Kopilot nije otvarao. Pilot sve jače udara po vratima i doziva svog kopilota, na kraju urla. Nekoliko minuta kasnije već je prekasno – avion se raskomadao u sudaru sa planinskim masivom. Svih 150 ljudi u letelici je stradalo. U pitanju je jedna od najgorih katastrofa nemačkog civilnog vazduhoplovstva i veliki udarac za Lufthanzu kojoj pripada i Džermanvings.

Zatajeni problemi

Da li se radilo o tehničkom kvaru? Ili je kopilot Andreas Lubic izgubio svest? Stručnjaci najpre nisu bili sigurni. Lubic nije poslao poziv u pomoć, a kontrola leta je svo vreme čula njegovo ravnomerno disanje. Podaci iz crne kutije dva dana kasnije prvi put ukazuju na stravičnu mogućnost: kopilot je svesno zapečatio kokpit i namerno oborio avion. Međutim samo nedelju dana više gotovo da nema sumnji.

U javnost izlazi sve više detalja iz biografije Andreasa Lubica. Taj 27-godišnjak je godinama imao psihičke teškoće i tražio pomoć desetina lekara. Pre sedam godina prvi put je pao u teške depresije i išao na terapije. Na kraju je ipak dobio dozvolu za letenje. Pri tome su Lufthanzi bile poznate njegove depresivne faze za koje se smatralo da su stvar prošlosti. Da je poslodavac kasnije saznao da psihički problemi nisu prestali, bio bi to verovatno kraj Lubicove letačke karijere.

Očigledno je mladić zatajio svoje zdravstveno stanje. Istražitelji su u njegovom stanu pronašli gomilu pocepanih uverenja o bolovanju – lekari su mu preporučili da ostane kod kuće i na sam dan pada aviona. Izgleda da je Lubic dugo razmatrao mogućnost spektakularnog samoubistva – u kojem ne bi bio jedini koji odlazi u smrt. Prema podacima diseldorfskog tužilaštva, samo dan pre tragedije na internetu je studirao princip rada vrata kokpita kao i načine samoubistva.

Svađa o odšteti

Nemački istražitelji u svakom slučaju krivicu vide u Andreasu Lubicu, a ne u Džermanvingsu ili Lufthanzi. Brojni lekari su bili zabrinuti zbog njegovog stanja, ali nisu ni posumnjali na ovakav ishod. Do poslodavca lekarski nalazi nisu ni stizali, svoja uverenja o bolovanju Lubic nije predavao.

Otvorilo se i pitanje odštete. Lufthanza je porodicama stradalih nemačkih državljana paušalno ponudila do po 50.000 evra, bez obzira na moguću kasniju odluku suda. Advokati porodica žrtava smatrali su da je to premalo. Žele da prebace proces u Sjedinjene Države i da tamo možda i podnesu službe – u Americi mogu da računaju sa višim odštetama.

Posledice

Lufthanza je opredelila 15 miliona evra u projekte obeležavanja nesreće – tim novcem bi trebalo da budu građena i spomen-obeležja u francuskom mestašcu Prads Ot Bleon u blizini mesta pada. Trenutno postoji samo jedna ploča u Verneu, nekoliko kilometara dalje. Porodice žrtava i dalje ne mogu slobodno na mesto nesreće jer neki radovi još nisu završeni.

Katastrofa od pre šest meseci već je imala konsekvence po bezbednosne standarde. U Evropi više u kokpitu ne sme da ostane samo jedna osoba. Psihička stabilnost pilota od sada će biti pod lupom. Kako kažu u udruženju lekara koji se staraju o zdravlju pilota, psihički problemi neće značiti automatski kraj karijere. Pilotima će biti nuđena pomoć, slično kao što se to čini sa onima koji imaju problema sa alkoholom. Ali za one koji skrivaju svoje psihičke bolesti – neće biti milosti.