Bez povratka izbeglica nikada neće biti pravog mira sa Izraelom, rekao je svojevremeno pokojni šef Palestinske oslobodilačke organizacije Jaser Arafat. Tada su mirovni pregovori bili dogovoreni u Oslu, pravo Izraela na egzistenciju bilo je u principu prihvaćeno, a za sve to je zajedno sa Šimonom Peresom i Jicakom Rabinom Arafat dobio Nobelovu nagrdu za mir.

Ali, po pitanju izbeglica, Jaser Arafat je celog života bio nepopustljiv – kao i po pitanju Jerusalima. Makar istočni deo grada mora postati glavni grad palestinske države. Izrael je odbacio oba zahteva. Jerusalim je večni glavni grad Izraela, a izbeglice ne mogu da se vrate između ostalog i zbog toga što bi time promenio demografsku ravnotežu i jevrejski karakter države.

Da bi se sa Arafatom uopšte pregovaralo, a pogotovu sa njegovim naslednikom Mahmudom Abasom, ta pitanja su morala da budu izbačena sa dnevnog reda.

Izbeglice su na to bile navikle – njihova sudbina je skinuta sa dnevnog reda još 1948. godine. Neposredno posle prvog bliskoistočnog rata i osnivanja izraelske države svoju domovinu je napustilo skoro 70000 Palestinaca. Većina se smestila u izbegličkim logorima susednih zemalja Jordana, Sirije, Libana i tada pod upravom Egipta – u pojasu Gaze. Sve je i dalje po starom.

Samo su u Jordanu izbeglice nestale – jer su se uglavnom integrisale. Inače su svuda bili strano telo, koje je izazivalo unutrašnje nemire ili međunarodne sukobe.