DW: Odlazeća američka administracija u utorak uveče (17.1.) uvela je sankcije predsedniku Republike Srpske Miloradu Dodiku. U obrazloženju se navodi da je Dodik blokirao Dejtonski mirovni sporazum, a posebno je kritikovan referendum o Danu Republike Srpske održan uprkos odluci Ustavnog suda Bosne i Hercegovine. Referendum je bio u septembru, a Dodik već godinama važi za kočničara Dejtonskog sporazuma. Zašto su sankcije uvedene baš sada?

Zibo Jansen: To je dobro pitanje. Sigurno se čekalo da bi se videlo kako će se situacija razvijati. Želelo se da se Dodiku pruži šansa da se možda malo povuče, ali on to nije učinio. Naprotiv, on je poslednjih nedelja situaciju stalno zaoštravao i potpuno otvoreno govorio o prestanku postojanja BiH kao zajedničke države. Uveo je u igru nezavisnost Republike Srpske i onda je odluka bila: Sada moramo da pokažemo zube, inače ispadamo smešni. I to je tačno. O Dejtonskom sporazumu može mnogo toga da se kaže – naročito je nesrećan s obzirom na Ustav koji je s njim povezan – ali uprkos svemu, tome, to je važeći Sporazum i važeći Ustav, a taj referendum je to proglasio nevažećim i gospodin Dodik je to jednostavno pogazio. Zato je tu morala da usledi reakcija.

Da li je moguće da administracija Donalda Trampa ukine te sankcije?

To je vrlo važno pitanje i o tome u ovom trenutku ne bih želio da se izjašnjavam. Mogu da zamislim, s obzirom na to da Rusija osuđuje te sankcije, da Tramp zaista, ako želi nagodbu sa Putinom, u najmanju ruku neće da sledi te sankcije. Postoji, naime, više načina – sankcije ne moraju da budu ukinute, one jednostavno ne moraju da se sprovode. To je takođe mogućnost pri čemu se: U redu, mi nećemo zvanično da ih ukinemo, ali jednostavno nećemo da ih se pridržavamo. To je takođe moguće. Ne znam u kojem će pravcu to da ide, ali mogu da zamislim da je moguće da Tramp to uradi kao jedan od koraka na Balkanu. Ali on bi takođe mogao u ovom trenutku i da bude uzdržan po tom pitanju i da, takoreći, prvo opipa kakva je situacija – naravno ne on sam, već njegovi spoljnopolitički savetnici i njegova administracija. Moramo, dakle, da sačekamo i da vidimo kako će on da reaguje, ali u svakom slučaju mogu da zamislim situaciju u kojoj će on te sankcije da ukine, odnosno da neće da ih sprovede.

Očekujete li od zemalja Evropske unije da se priključe tim sankcijama?

Verujem da će se zemlje Evropske unije priključiti, pri čemu bi to u nekim slučajevima moglo da bude veoma teško. Nemačka je, recimo, u Srbiji i Bosni i Hercegovini prisutna sa vrlo velikom razvojnom pomoći i ako bi se takoreći jedan deo BiH sankcionisao – ili lider jednog dela BiH – to bi onda pitanje saradnje na planu razvojne pomoći sigurno dovelo u pitanje. A ako gledamo tako, mislim da će doći do sankcija i iz EU, ali u kojoj meri – to moramo tek da vidimo.

Novi američki predsednik Donald Tramp u petak (20.1.) će da položi zakletvu. U Americi se kaže sledeće: „U predizbornoj kampanji se priča ono što se želi, a u Beloj kući se radi ono što se mora.“ Da to zaista tako i funkcioniše mogli smo da vidimo i u slučaju predsednika Baraka Obame. Možemo li to da očekujemo i u slučaju Donalda Trampa?

Strahujem da će ovo biti potpuno nova vrsta mandata, različlita od svih koje smo da sada imali, uključujući i mandat Džordža V. Buša i njegov rat u Iraku. Mislim da Donald Tramp neće da vodi računa ni o diplomatskim običajima, ni o ugledu SAD-a, već da će da sprovodi vrlo jaku izolacionističku politiku. On će sa tzv. klasičnim saveznicima da veoma snažno izaziva ekonomske, a moguće i političke konflikte. To već jedinim delom i vidimo. Podržao je zagovornike „bregzita“, sada je Terezi Mej (britanskoj premijerki, prim. red.) čestitao na njenoj odluci o takoreći bolnom „bregzitu“; on prezire Evropsku uniju. Mislim da će Donald Tramp da vodi jednu sasvim drugačiju politiku od svih ranijih predsednika. Polazim od toga da će ovo biti vrlo težak predsednički mandat.

Evropljani su zbog toga već zabrinuti. Šta konkretno očekujete kada je reč o transatlantskim odnosima?

Postoje tri tačke za koje smatram da su naročito kritične. Jedna je naravno ekonomija. Svetska ekonomija suštinski se bazira na slobodnoj trgovini, a slobodna trgovina između Evropske unije i SAD je pritom veoma važan aspekt. Donald Tramp to očigledno želi radikalno da ograniči, a to znači da bi iz toga mogao da se izrodi trgovinski rat između EU i SAD. Druga tačka je: Tramp, za razliku od predsednika Obame i ministra spoljnih poslova Džona Kerija, nema interes u tome da EU bude ojačana, da EU bude u situaciji da bolje izlazi na kraj sa njenim političkim problemima. Naprotiv, on želi da oslabi Evropsku uniju, on takoreći želi da destabilizuje EU i to očigledno u saradnji sa Vladimirom Putinom koji sledi slične interese tako što recimo finansijski pomaže sve moguće desnopopulističke, desnoradikalne stranke u Evropi. Tu se dakle, verujem, stvara nova osovina, ali ona koja nama Evropljanima ne može da bude na srcu jer smo mi tu praktično u sendviču. Treća tačka, koju u tom kontekstu još moram da navedem, jeste, naravno, NATO. On je vrlo jasno rekao da je NATO zastareo, a to za istočnoevropske zemlje, koje su se često snažno oslanjale na NATO, nije dobra vest.

Spomenuli ste odnos Putin-Tramp o kojem se veoma mnogo govori i o čemu se spekuliše. Sam Tramp je rekao: „Ako se budem razumeo sa Putinom, to je prednost“. Da li vi – in ne samo vi – mislite drugačije?

Generalno gledano, naravno da je dobro da dođe do popuštanja napetosti između Rusije i SAD. Problem je samo to što mi u Rusiji imamo autokratskog vođu Vladimira Putina koji do ljudskih prava i demokratskih vrednosti malo drži. A u SAD sada imamo nekoga ko takođe ne uzima naročito ozbiljno osnovne preduslove za demokratiju i zajednički život. To u kriznim vremenima, u kojima je u suštini reč o tome da se pojačano podržavaju liberalne vrednosti, sloboda i otvoreno društvo, što mi pokušavamo ovde u EU, ne može biti osnova za političku saradnju. Dakle, poboljšanje odnosa da, ali ne na račun slobode, demokratije i ljudskih prava.

Zapadni Balkan je region u kojem su interesi Rusije i SAD često međusobno suprotstavljeni. Šta možemo da očekujemo u tom regionu od Trampovog mandata, a naročito u svetlu budućih odnosa između Putina i Trampa?

Na Balkanu još uvek imamo manje ili više izražene stare nacionalističke režime koji su, nakon raspada Jugoslavije, tamo u osnovi vodili glavnu reč. Na to nas je vrlo jasno podsetio konflikt od pre nekoliko dana na Kosovu sa srpskim vozom i na drugoj strani reakcija kosovski Albanaca. Tu je još i situacija u samoj Bosni i Hercegovini sa Republikom Srpskom, a delimično i u Hrvatskoj. Do sada je uvek bilo tako da su Zapad i SAD govorili: Mi želimo da se taj konflikt dugoročno mirno okonča i da se u pravom smislu reči pobrinemo za političku ravnotežu. Bojim se da se sada, sa Putinom koji ima vrlo jasno interes da ojača Srbe, i na drugoj strani s Trampom, tamo zaista ponovo stvara neravnoteža, da bi jednostrano na kraju Srbi tamo mogli da zaoštre ton – da se oprezno izrazim.

NATO je s jedne strane za Trampa zastareo, a s druge strane, poznato je da se Rusija protivi prijemu u članstvo onih zemalja Zapadnog Balkana koje još to nisu. Šta u tom smislu očekujete?

Mislim da narednih godina neće biti proširenja NATO. Tramp za to neće imati interesa. To je za njega drugorazredno i trećerazredno pitanje, a bez SAD tamo, prema mom mišljenju, neće biti bitnih bezbednosno-političkih pomaka. SAD su uvek bile veoma važan deo u NATO i ako se one sada povuku, ili delimično povuku, onda Savez, s jedne strane, vrlo jasno gubi na značaju, a s druge – sva proširenja su dovedena u pitanje. A to je, vrlo jasno, uspeh za Putina.

Može li onda da se dogodi da Tramp Zapadni Balkan potpuno prepusti Putinu?

Ja mislim da će se on iz tih pitanja potpuno povući. On će to proglasiti evropskim pitanjem, a s obzirom na to da Evropljani i sami u tome nisu jedinstveni – recimo, Kosovo nisu priznale sve članice EU – to će, prema mom mišljenju, vrlo jasno ići u pravcu da će Rusija faktički tamo igrati ubuduće vrlo jaku ulogu ili imati uticaj.

Upravo zbog toga u Prištini sada vlada strah da bi moglo da dođe do podele Kosova. Ima li osnove za to?

Taj strah je sigurno opravdan. Njima je predsednik Srbije indirektno zapretio ratom. Kosovsko rukovodstvo, moramo biti fer i to takođe reći, takođe je ratoborno reagovalo. Na obe strane, dakle, imamo malo toga da vidimo što ide u prilog popuštanju napetosti. Verujem da je to za obe strane i dalje veoma odlučujuće pitanje. Kosovski Albanci žele celo Kosovo, a Srbi ne žele da priznaju Kosovo kao nezavisnu državu i žele vlast bar nad severnim delom. Tu ima mnogo potencijala za konflikt. To je trenutno sprečeno time što su tamo međunarodne trupe. Ali ako bi se one povukle – zašta naravno uvek postoji mogućnost, da recimo SAD kažu da povlače svoj kontigent – onda je pitanje da li bi Evropljani imali volje i da li su u situaciji da tamo zaista masovno stacioniraju trupe što bi onda na kraju sprečilo konflikt. Razgovarao sam sa mnogim ljudima na Balkanu, u Sarajevu, na Kosovu, i svi mi jednoglasno kažu da bi u naredne tri do četiri godine mogao da izbije oružani konflikt, ukoliko Zapad ne pokuša da tamo podrži demokratsko, civilno društvo. A ja to u ovom trenutku, sa izolacionističkim tendencijama Donalda Trampa, ne vidim.

Očekujete li zaista da bi Tramp mogao da donese i odluku o povlačenju američkih trupa?

Da, da. Ja to zaista očekujem. Polazim od toga da će se to dogoditi. Sada naravno postoji zaobilazni put – moram da budem fer i da kažem i to da novi američki ministar odbrane Matis važi kao vrlo veliki zagovornik NATO i on je sam bio general Alijanse. I mislim da se, dok je on na toj funkciji, tamo može postići bar delimični uspeh, a to je da ne budu povučeni svi vojnici, dakle ne sve trupe. Pitanje je, naravno, koliko dugo on može da se bori protiv Trampovih saveznika u Beloj kući i pojedinačnim ministarstvima. Ali srednjoročno gledano, polazim od toga da će trupe biti povučene.

Da li je to katastrofalan scenario za Balkan?

Da, to bi bio katastrofalan scenario i za Evropsku uniju i to zbog toga što bi Balkan bio prepušten sam sebi. Verujem da te zemlje više od dvadeset godina nakon Dejtonskog sporazuma i 17-18 godina nakon rata Kosovskog rata, nisu u situaciji da imaju civilno-demokratske strukture i nisu u stanju da njima samostalno upravljaju. Zbog toga Zapad tu mora da pomogne. S tim ciljem, Zapad mora još više da pojača pomoć u smislu demokratskog razvoja. A ako sve to izostane, onda je, po meni, situacija crna. Za Evropsku uniju će to biti veoma veliki problem iz jednostavnog razloga što verujem da EU, zbog sopstvene unutrašnje krize, nije u stanju da pitanje Balkana sama i suvereno reši. To će biti veoma teško za Evropsku uniju.

Dr Zibo M.H. Jansen je politikolog i istoričar. Trenutno radi kao predavač na Institutu za Anglo-američku istoriju na Univerzitetu u Kelnu. Član je Kelnskog foruma za međunarodne odnose i bezbednosnu politiku.