Tokom konvencije Republikanske partije prošle sedmice – velikom krunisanju Donalda Trampa kao predsedničkog kandidata – poslovni svet je načuljio uši. Ono što se čulo od Trampa nije uznemirilo samo njegove političke protivnike, nego je i agencija za procenu kreditne sposobnosti Mudis odmah objavila: ako se manje ili više sprovedu ekonomske mere koje predlaže Trump, to bi značilo da će u Sjedinjenim Američkim Državama oko 3,5 miliona ljudi izgubiti posao, a posledice će privredu SAD odvesti u „dugoročnu recesiju“.

Milijarder i preduzetnik Donald Tramp je uveren da će baš njegovo poslovno iskustvo i pitanja iz ekonomije biti ključno u izboru baš njega kao sledećeg stanovnika Bele kuće. Doduše, iskustvo je pokazalo da ono što se čuje u predizbornoj borbi tek retko i u punom opsegu zaista bude sprovedeno već i zbog komplikovanih procedura u američkom Kongresu. Ali neke odluke, posebno kada je reč o međunarodnim trgovinskim sporazumima, uveliko ovise o volji američkog predsednika. A Tramp i njegove pristalice su već jasno pokazale što misle o međunarodnoj trgovinskoj razmjeni.

Tramp je već više puta najavljivao da želi da „zaštiti“ američko tržište od uvoza strane robe. Osobito mu je trn u oku Severnoamerički sporazum o slobodnoj trgovini (NAFTA - North America Free Trade Agreement) kojeg krivi za „uništavanje“ radnih mesta u SAD. Naravno, u tom sporazumu je za Trampa najveći problem što on obuhvata i Meksiko. Republikanski kandidat je dobro poznat po svom odbojnom stavu prema Meksikancima koji uveliko prevazilazi granice političke korektnosti. Stručnjaci ga upozoravaju da bi ga srdžba latinoameričke zajednice u Americi mogla skupo koštati na izborima, na primer u izuzetno važnoj državi Floridi. Ali Tramp se, barem do sada, pokazao kao izuzetno rezistentan na bilo čije savete.

Zabrinuti i Nemci

Ali Trampu ne smeta samo NAFTA, nego i Transpacifički sporazum o partnerstvu (TPPA) koji smatra „užasnim dogovorom“ za Ameriku. Izjavio je da će suspendovati oba ta sporazuma, a naravno da neće ni pokušati da ukloni prepreke koje su u međuvremenu i bez njega nastale u pregovorima o sličnom sporazumu sa EU (TTIP). Sve u svemu, umesto da ruši granice trgovinskoj razmeni, Tramp želi da ih ponovo postavlja. Posebno je agresivno nastrojen prema Kini i najavljuje visoke carine za kinesku robu koja dolazi na američko tržište.

Iako Tramp pre svega besni na Meksiko i Kinu, u Nemačkoj su takođe izuzetno zabrinuti. Ne samo zato što bi takav protekcionizam imao golemi negativni uticaj na američku ekonomiju koja je još uvek najveća na svetu, nego i što su SAD najveći kupci proizvoda „Made in Germany“. Tako je Nemačka u SAD prošle godine izvezla robe u vrednosti od 114 milijardi evra i teško je proceniti šta će biti sa tim izvozom ako Tramp postane predsednik. Utoliko i u nemačkoj privredi mnogi strahuju da bi eventualna pobeda Trampa bila već drugi veliki udarac ekonomiji ove godine – možda čak i veći udarac od Bregzita.

Jer sve te odluke bi imale kobne posledice po čitavu svetsku ekonomiju. Leri Samers, bivši američki ministar finansija u vladi Bila Klintona i predsednik Nacionalnog ekonomskog veća za vreme Obame je upozorio: „Ako gospodin Tramp ikad ispuni makar i polovinu od onoga što obećava, on će sigurno izazvati najgori trgovinski rat još od doba Velike depresije (1929).“

Zbunjeni partijski drugovi

Poreska politika je inače nešto po čemu se najviše razlikuju predsednički kandidati u američkoj predizbornoj borbi. Ali Tramp ni tu još nije jasno rekao šta namerava. Najpre je najavio da želi da smanji poreze svim Amerikancima. Od njegovih prvobitnih planova bi najviše koristi imali najbogatiji Amerikanci, jer i najvišu poresku stopu na prihod želi da smanji sa 40 odsto na 25 odsto.

Kasnije je Tramp nešto promenio svoje mišljenje i izneo spremnost da razgovara čak i o povećanju poreza za najimućnije. Ali već i to je kršenje tradicije republikanskih kandidata da se protive bilo kakvom povišenju poreza (legendarna rečenica Buša starijeg: Read my lips: No new taxes). Ipak, i Tramp obećava da će smanjiti poreze osobama prosečnih prihoda kao i namete za poslovne subjekte.

Tramp je takođe iznenadio mnoge republikance spremnošću da poveća minimalnu nadnicu. Čak i američke levičare je zatekla Trampova spremnost da zakonski minimalac podigne sa 7,25 dolara na čak 15 dolara po satu. Ipak, kad je i u njegovim redovima negodovanje postalo preveliko, Tramp je objavio da će tu odluku „radije prepustiti federalnim jedinicama“.

I kada je reč o državnom dugu i hroničnom deficitu, Tramp je u međuvremenu promenio mišljenje i još nije poznato šta hoće. Naime, on je isprva objavio da namerava da pregovara sa zajmodavcima o američkom dugu ako ekonomija i dalje bude u nevoljama, ali već i najava da Amerika „želi da razgovara“ o svom državnom dugu je zaprepastila finansijski svet. Kada se na tu izjavu okomila i Hilari Klinton, Trampo je makar za sada prestao da pominje temu.

Recept koji dobija

Što se tiče imigracije, Tramp je odavno najavio gradnju zida prema Meksiku i čak da želi da protera više od 11 miliona ilegalnih useljenika koji žive – i najčešće rade – u Sjedinjenim Državama. Tramp je definitivno imun na sva objašnjenja kako ti njegovi „Meksikanci“ najčešće rade poslove koje inače niko ne bi prihvatio i da dok žive u SAD plaćaju i PDV, porez na nekretnine, a ponekad zarađuju dovoljno i da plaćaju porez na dohodak. Ako se pretnje ispune i svi ti prihodi presahnu, to će neminovno značiti i smanjivanje ukupnog volumena američke ekonomije.

I na kraju, koliko god da se i u SAD mnogi okreću alternativnim i obnovljivim izvorima energije, Tramp hoće da se vrati na stare metode. On se okružio saradnicima kojima je sumnjiva čitava ta teorija o globalnim klimatskim promenama, ali odlučujuća je svakako njegova tesna veza sa Haroldom Hamom. Ovaj preduzetnik iz Oklahome je zaradio milijarde spornim metodama eksploatacije nafte frakingom a Tramp čak razmišlja da ga postavi za ministra energetike.

Čak je i tvrdoglavi kandidat poput Trampa morao da primeti koliko otpora ima prema njegovim predlozima, čak i iz redova republikanaca. Uobičajeno je da kandidati, nakon postupka izbora u stranci, modifikuju svoje ideje kako bi osvojili naklonost što većih delova stanovništva na njihovom pohodu ka Beloj kući. Ali mnoge izjave Trampa su svjedočanstvo o njegovom populističkom obraćanju javnosti kojoj onda obećava sve što ona možda želi da čuje. Uprkos zaprepašćenju finansijskog sveta, čak ni moćnici američke ekonomije ne mogu očekivati da će Tramp tako lako promeniti svoje stavove, pogotovo ako su se pokazali tako uspešni kod „običnih građana“ u postupku predizbora.