Da su vremena normalna, zajednička akcija policije i FBI bila bi pozdravljena ovacijama. Osumnjičeni je uhapšen ni 24 sata nakon bombaških napada u Nju Džersiju i Njujorku. Pri akciji policije samo je lakše povređen, dakle sposoban za saslušanje.

Ali ovo nisu normalna vremena i akcija snaga bezbednosti ne nailazi na priznanje. Za to postoji jedan razlog – Donald Tramp. Opet je republikanski kandidat za predsednika ponudio Amerikancima jednostavan odgovor na strahove od novih islamističkih napada: batalimo političku korektnost i krenimo u rasno sortiranje.

Ne smeta Trampu mnogo što je i u SAD zabranjeno sumnjičiti ljude zbog njihove rase, nacije ili veroispovesti. Kada god su njegove ideje protivne važećim zakonima, Tramp i njegove pristalice u tome vide novi dokaz koliko je sistem pokvaren i pogrešan. U toj logici se samo jedan čovek – Tramp – može postarati da zakoni budu do kraja podređeni bezbednosti u sopstvenoj zemlji.

S druge strane, kompleksni odgovori koje nudi Hilari Klinton teško dopiru do ušiju. Mnogi ljudi ne žele da slušaju o direktnoj vezi ratova u dalekoj Siriji ili Iraku sa napadima radikalizovanih muslimana u SAD. Ljudi su nesigurni. I hoće rešenja, odmah.

Srednjeročne i dugoročne posledice tu ne igraju ulogu. Nema mesta za pitanje kuda bi otišlo jedno društvo koje definiše sebe isključivo kroz izopštavanje i odbranu od terorizma, gde dominiraju strah i nesigurnost. Ali ima mesta za parolu da je dosta tabuizacije strahova. Imamo pravo da se plašimo i da delamo. To zlokobno podseća na parolu populista iz Alternative za Nemačku: Valjda to sme da se kaže – što je obično uvod u kakav zločin protiv političke korektnosti.

Građani često osećaju da se politička elita prema njima ponaša tutorski, a Sjedinjene Države očigledno nisu našle način da prevaziđu taj osećaj. Da usmere diskurs tako da se temelji na važećim zakonima, ali da ponudi građanima osećaj da smeju da budu iskreni kada pričaju o svojim brigama, strahovima i nadama. Mnogi izgleda nisu pronašli način da svoje strahove očiste od rasističkih i ksenofobnih tendencija.

Zemlja nije pronašla ni odgovor na pitanje koje su društvene snage još dovoljno jake da spreče eskalaciju ovog sukoba tumačenja. Jasno je da to nisu ni elite ni mediji. To su pitanja koja će kampanja u SAD izvesti i u zemlje poput Francuske, Engleske, Poljske, Danske, Nemačke. To su pitanja za koja trenutno nema mesta u zahuktaloj američkoj bici za Belu kuću.

SAD su nakon višemesečne kampanje iznurene i podeljene toliko da deluje da se rastaču u živom prenosu televizijskih vesti i u realnom vremenu na Tviteru. Za ovu kampanju je već prekasno. Ne da se više pokrenuti pitanje odnosa prema tabuima i pitanje na kakvim moralnim temeljima zemlja želi da stoji. Političari drugih zemalja koje očekuju veliki izbori imaju još nešto malo vremena da napuste udobnu naslonjaču samodopadljivosti i da se suoče sa stvarnošću u kojoj njihove građani žive.