Osmog maja 1945. oružje je zaćutalo. Drugi svetski rat okončan je bezuslovnom kapitulacijom Nemačke. Nekoliko dana pre toga Adolf Hitler oduzeo je sebi život. Nije želeo da doživi kraj svog „hiljadugodišnjeg rajha“. Za njega i druge ubeđene nacionalsocijaliste 8. maj je bio smak sveta.

Njihova ideologija bila je uzrok ogromnih strahota. Rat je koštao života više od 60 miliona ljudi, ubijeno je više od šest miliona Jevreja, a veliki delovi Evrope su opustošeni. Za onoga ko je bio politički zatvorenik, Jevrej ili je kao vojnik preživeo borbe na ratištima, 8. maj je bio u pravom smislu te reči – oslobođenje.

Pa ipak to nije važilo za sve. Četrnaest miliona Nemaca proterano je sa svojih ognjišta. Silovanja, pljačke i ubistva događala su se nakon ulaska pobedničkih jedinica u nemačke gradove. Za mnoge nemačke vojnike kraj rata bio je početak ratnog zarobljeništva iz kojeg se dobar broj njih nije vratio. U sovjetskoj zoni uticaja, kasnijem DDR-u, Nemci su u narednih 40 godina ostali uskraćeni za demokratiju. Za mnoge je tako 8. maj bio početak nove patnje.

Kritijan Hilgruber, ekspert u oblasti filozofije prava, govori o „ambivalentnosti tog dana“. Ako bi ga zvanično proglasili za Dan oslobođenja, to bi, prema njegovom mišljenju, bilo „neprimereno pojednostavljivanje njegovog značenja“.

-pročitajte još: Ni spomenik ni komemoracije neće rešiti problem

Različito doživljavanje 8. maja

Različitim doživljavanjem 8. maja bavio se u svom čuvenom govoru 1985. godine i tadašnji nemački predsednik Rihard fon Vajceker. „Ne smemo da u kraju rata tražimo uzroke za bekstvo, progon i neslobodu. Uzroci leže u njegovom početku, ali i dolasku na vlast nasilničkog režima koji je odveo zemlju u rat“, upozorio je Vajceker. On je još tada o 8. maju govorio kao o Danu oslobođenja, a to je 1985. godine još uvek bilo neobično.

Pre nego što je postao nemački predsednik, Teodor Hojs je 8. maja 1949. kao član Parlamentarnog veća, proglašavajući novi Ustav rekao da su Nemci četiri godine ranije bili „istovremeno i oslobođeni i uništeni“. Ali decenijama nakon toga, u Zapadnoj Nemačkoj preovladavao je osećaj poraza, a ne oslobođenja. S druge strane, u DDR-u je odmah odozgo nametnut pojam oslobođenja zemlje. To je bio „državni rezon“, a ne nešto što je došlo iz široke baze društva.

Ni Vajcekerov govor nije kod svih naišao na odobravanje. Tako je bavarski premijer i šef CSU Franz Jozef Štraus negodovao zbog „večnog suočavanja s prošlošću kao trajnog modela ispaštanja i griže savesti“. Danas to zvuči kao zahtev političara Alternative za Nemačku (AfD) Bjerna Hekea za „zaokretom od 180 stepeni u politici kulture sećanja“.

-pročitajte još: I danas nam je potrebna Jalta, 75 godina kasnije

Koji je dan podesniji?

Koliko je danas 8. maj u svesti Nemaca ukorenjen kao Dan oslobođenja od nacističkog režima? Kristijan Hilgruber smatra da „velika većina ljudi u Nemačkoj taj dan doživljava kao Dan oslobođenja, ali da to kod mlađih generacija uglavnom nije posledica refleksije i ne počiva na sopstvenim opažajima i iskustvima“.

Od 2002. je 8. maj u pokrajini Meklenburg Prednja Pomeranija zvanično Dan sećanja, ali ne i praznik. A od 2015. to je slučaj i sa pokrajinom Brandenburg. Ove godine 8. maj bi u Berlinu trebalo jednokratno da bude obležen kao državni praznik.

Prema želji Ester Bejarano koja je preživela Holokaust, 8. maj bi u čitavoj Nemačkoj trebalo da se obeležava kao državni praznik. Ona je u otvorenom pismu predsedniku Nemačke Frank-Valteru Štajnmaeru, kancelarki Angeli Merkel i poslanicima Bundestaga napisala da bi takav praznik doprineo da se „konačno shvati da je 8. maj 1945. bio Dan oslobođenja, dan kada je poražen nacistički režim“.

Za taj predlog, Ester Bejarano dobila je široku podršku poslanika. Šefica poslaničke grupe Zelenih Katrin Gering-Ekhart 8. maj vidi kao dan bez kojeg ne bi bio moguć nastanak demokratske Nemačke, ali i kao opomenu protiv relativizacije zločina. Slično su se izjasnili i političari Levice. Mihael Tojrer iz Liberala (FDP) založio se da to bude praznik u čitavoj Evropi. Protiv 8. maja kao državnog praznika u Nemačkoj decidirano se nije izjasnio nijedan političar CDU, stranke kancelarke Angele Merkel.

S obzirom na to da je za Ester Bejarano posebno važno da se održi sećanje na ubijene Jevreje, Kristijan Hilgruber smatra da je podesnije da se 27. januar, Dan oslobađanja Aušvica, proglasi za državni praznik – jer „taj dan simbolično predstavlja ono na šta svi gledaju kao na oslobođenje i što s pravom može da se proslavlja kao kraj nacističkog terora i okončanje progona i ubistava miliona ljudi“. 27. januar odavno je proglašen za Dan sećanja, ali ne i za državni praznik na koji se ne radi.

-pročitajte još: Jevreji u Srbiji danas: kako očuvati identitet

„Država ne bi trebalo da reguliše osećanja“

Hilgruber upozorava da „država ne bi trebala da reguliše osećanja“. On smatra da zvanična tumačenja istorije „mogu da budu samo ponude i da je na svakome da slobodno odluči da li će da ih prihvati“.

Istoričar iz Jene Norbert Fraj je za radio „Dojčlandfunk“ na 70. godišnjicu okončanja Drugog svetskog rata rekao: „Mislim da ne bi trebalo da uvodimo novu zakonsku regulativu kako bismo strogo odredili naše istorijsko pamćenje i našu istorijsku svest. Generalno bih rekao da bi istorijska refleksija – koja je važna – trebalo da dođe iz društva, a da ona ne mora da se pretapa u istorijske zakone“.

Kristijan Hilgruber u kulturi sećanja kakva se praktikuje u Njemačkoj, vidi opasnost od prezasićenja. „U međuvremenu imamo previše dana sećanja, što smanjuje značaj svakog pojedinačnog. Ljudi jednostavno postaju prezasićeni“, smatra Hilgruber i zaključuje: „Opasnost je posebno velika kada se poruka stalno šalje sa uzdignutim kažiprstom i maniru strogog učitelja“.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android