Ako uzmemo da je ravnoteža evropska vrlina, ne možemo se oteti dojmu da je svet trenutno neuravnoteženiji nego ikad, posebno ako merimo aršinima poslednje tri decenije. Saveznici se nazivaju neprijateljima, govori se o diverzifikaciji u svetlu osećaja globalne nesigurnosti. Glavna tema u Briselu i ostalim evropskim prestonicama su poboljšanje evropskih kapaciteta i suvereniteta.

Jedinstveni su balvani koji se postavljaju pred evropski projekat poput Trampovog ohrabrivanja novih egzita nakon Bregzita, dok njegov bivši strateg Stiv Benon najavljuje osnivanje fondacije u Evropi koja bi trebalo da pospeši širenje desničarskog populizma po kontinentu.

Vreme je da Evropljani – pogotovu državnici iz mejnstrima EU – Evropu ponovno učine velikom i povrate svoj kontinent pre nego što ga ugrabe Benon i njemu slični. U maju sledeće godine će se sa evropskim izborima suočiti tri glavne poslaničke grupe u Evropskom parlamentu, Evropska narodna stranka (EPP), Progresivni savez socijalista i demokrata (S&D) i Savez liberala i demokrata za Evropu (ALDE). To povećava pritisak.

Evropa mora jasno da se postavi: jesmo li mi branioci ili reformatori aktuelnog svetskog poretka koji je pod udarima Trampa, Putinove Rusije i ostalih zemalja? Podsetimo se poznatih reči Đuzepea Tomasija od Lampeduze iz romana „Leopard“: „Ako želimo da stvari ostanu kakve jesu, moramo da ih menjamo.“ Dakle, reforme su nužne.

Evropske umerene struje moraju povratiti sposobnost kontrole političkog narativa, a to će podrazumevati strategiju sa tri „R“: rebuilding (rekonstrukcija), refraiming (pomeranje okvira) i rewording (promena vokabulara). Za povrat moralne premoći i redefinisanje nove političke svesti biće potrebne hrabrost i mašta i na posletku mudra strategija koja će preseći izvore iz kojih ekstremne politike crpe energiju.

Rekonstrukcija: Evropi treba novi socijalni temelj

Za EPP, S&D i ALDE je krajnje vreme da shvate šta je potrebno kako bi se preoblikovao politički diskurs i preusmerio kurs EU te da ta saznanja prevedu u efektivne politike. Činjenica da se svaki izbori vode pod pretnjom da će posle njih biti zaklane svete krave liberalne demokratije i neoliberalizma trebalo bi da izazove ne samo promenu politike, već potpunu promenu načina na koji demokratije usvajaju ono što im građani poručuju.

Građani su ljuti zbog načina na koji su raspodeljeni benefiti globalizacije i kako su internacionalizacija i slobodan protok kapitala stanjili sigurnosne mreže socijalne države. „Nejednakost“ nije samo buzzword, to je realnost i oni koji nastave da je ignorišu na nivou teorijskih i praktičnih politika platiće debelu cenu.

Potencijalno prvi i najvažniji korak u rekonstrukciji mejnstrim politike jeste zauzdavanje odomaćenog neoliberalizma koji se sav sveo na prefiks „neo“, te pronalazak ravnoteže između društva i sila tržišta. Nije luksuz već neophodnost da se reaguje na pitanja koja tište ljude – kako obezbediti da globalizacija doprinosi svima, kako stvoriti bolju imigracionu politiku koja ne budi ekonomske i kulturološke strahove, kako dostići funkcionalan odnos internacionalizacije i ekonomskog nacionalizma?

Treba nam novi društveni ugovor. Mantra o „Evropi koja šiti ljude“ može funkcionisati samo ako se shvati da je napad na političke margine najbolja strategija. Sedenje skrštenih ruku nadalje će otvarati zicere populistima koji se zalažu za „Tvrđavu Evropa“.

Pomeranje okvira: Budi popularan, ne populista

Odgovori koje radikalne partije nude za današnje nacionalne i međunarodne probleme često su simplifikovani i pokazuju nedostatak razlika između levice i desnice. Prostor političkog nadmetanja je postao veoma sužen, a mejnstrim politika je izgubila sposobnost da ispriča velike i važne priče. Van javnog prostora politika je našla utočište iza zatvorenih vrata, postala je tehnička, bezdušna i hladna, pod sve većim uticajem (često nelegitimnih) interesnih grupa.

Jedan od ključnih lekcija u poslednje dve decenije je da politika mora da povrati relevantnost u oku birača, a to se ne može učiniti ako mejnstrim partije ne napuste udobnost starih konsenzusa i ne izađu sa vizijama budućnosti i politikama koje bi bile ne samo koherentne već i jasno različite od onoga što nude ostale političke snage.

Treba nam više politike zasnovane na principima i vrednostima. Jednom rečju, treba nam reideologizacija. Nije jednostavno ponovo politizovati pitanja koja su izvučena iz polja političke borbe i predata ekspertima tako da se istovremeno ne uništi minimalni konsenzus neophodan da bismo funkcionisali kao demokratska društva. Ali ukoliko se ova strategija pravilno izvede, populisti i nacionalne snage biće izolovani, a pažnja birača biće usmerena ka novom centru. Cilj mejnstrim politike mora biti da bude popularna, a da izbegne zamku populizma.

Promena vokabulara: Novi jezik, više emocija i priča

Nova politika ne bi bila kompletna bez prepakivanja, bez novog jezika i rečnika. Trebalo bi da obratimo više pažnje na to kako funkcioniše politički mozak, koliko su emocije, mitovi i priče ključni u nastojanju da se bude deo političke konverzacije. Više nego ikad treba nam ravnoteža između prikazivanja kompleksnosti našeg sveta i dobre stare taktike: Budi kratak i jasan! Nova ravnoteža neće biti moguća bez ključnih sastojaka kakve su emocije, empatija, hrabrost, preuzimanja i krivice i zasluga za izrečeno.

Mejnstrim politika – ako želi da ostane relevantna, da prevaziđe rast populizma i nacionalizma – treba da uskladi suštinu politike sa pričom i stilom. Mnogi će pomisliti da je dovoljno izaći sa primerenim političkim rešenjima za pitanja koja izazivaju velike tenzije i nelagodu među biračima – ali, to nije dovoljno. Osim ako u računicu ne uđu zavodljivost i nada (tako je Makron dobio izbore), politika straha će uvek odnositi pobedu.

Drugačiji odnos politike centra i birača je moguć. Dolazeći evropski izbori će za tu stvar biti ključno bojište. EPP, S&D i ALDE moraju da se dovedu u red ako žele da ostanu vodeće političke familije u Evropi.

*Radu Magdin je rumunski analitičar i konsultant. Bio je savetnik rumunskog premijera (2014-2015) i moldavskog premijera (2016-2017). Od 2007. do 2012. radio je u Briselu u Evropskom parlamentu, EurActivu i Guglu. Tekst je deo naše vikend-serije Moja Evropa.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android