Sa Hercegovcima sam se družio u Sarajevu i Beogradu. Krajem osamdesetih su dve devojke iz Trebinja sa mnom dočekale zoru uz tamburaše u Maloj Skadarliji. Kod cimera Mense sam znao otići u Stolac. Bio sam oduvek zadivljen iskrenom ljubavlju tih ljudi prema zavičaju. Mostar, Stolac i Blagaj sam uvek doživljavao kao moju ličnu Andaluziju. Ipak, deo hercegovačkog mozaika je nedostajao. Decenije su prolazile, ali me put nije nanosio u Trebinje. Sve do ovog sunčanog dana kada u Dubrovniku čekamo vlasnika apartmana da nas pokupi u Gružu, gde je pristao naš katamaran iz Korčule.

Vreme smo prekratili ćaskajući sa Ninom, čovekom koji je otvorio kafeteriju sa oznakom speciality odmah naspram dubrovačke autobuske stanice. On nam uz odličnu kafu priča o tome, da je nedavno bio kod svog crnogorskog ujaka u Beogradu, a onda, kada sazna da idemo za Trebinje, kako Dubrovčani znaju otići u taj hercegovački gradić kada organizuju porodično slavlje, jer je tamo sve jeftinije i – bolje.

Gazda koji je došao po nas zove se Dražen. Vozi nas vrletima iznad Dubrovnika odakle seže čudesan pogled na Jadran. Uskoro smo kod graničnog prelaza Ivanica. Dražen kaže da je tu u određeno doba dana cele godine gužva, a leti je – nepodnošljivo.

Mada je pre pola sata prešao istu tu granici i Dražen mora da izađe kako bi ga hrvatski graničari fotografisali. Svakodnevni život na granici sa Evropskom unijom ume da bude naporan.

Uskoro smo bili u urednom, čistom apartmanu u novom delu Trebinja. Sunce se opasno naherilo ka horizontu, pa smo požurili napolje. Već prvi koraci u šetnji ka centru su nas ispunili čuđenjem. Ni traga poslovičnoj traljavosti iz nekih balkanskih kasaba. Sve je čisto i doterano. Utisak se pojačao kada smo ušli u gradski park.

Odatle sam prvi put video igru kamena i zelene boje koja će nas pratiti ovih dana. Planina Leotar kao kulisa i zelenilo parka, voda fontane. Ta tri sastavna dela – voda, kamen, zelenilo – potopljena u sunčevu svetlost, čine neodoljivu hercegovačku mešavinu.  

Odlučili smo da odemo na večeru u samo srce starog grada. Restoran Humsko nalazi se na obali Trebišnjice u kući staroj pet vekova. Porodica Stanić je stvorila jedinstven ambijent. Odmah iza Muzeja Hercegovine, gde se čuva i zaostavština Jovana Dučića, ulazimo u Humsko kroz baštu na samoj obali, ali se odlučujemo da ipak sednemo unutra. Mada je dan bio vreo, letu je kraj, na obali ume da bude prohladno.

Jelovnik je postao zanimljiva lektira. Osim klasičnih jela koja možete da poručite u svim boljim balkanskim restoranima ovde postoje neke kreacije koje su poprilično retke. Recimo, datule sa slaninom ili piletina sa smokvama, medom i orasima. To je ono što smo tražili. Društvo nam je za stolom pravila odlična hercegovačka žilavka. Nije čudo da smo iz restorana izašli sa osećanjem da smo se obreli usred trebinjske bajke.

Platani i mostovi

Sledeće jutro sunce nas je probudilo blago nas pomilovavši po obrazu. Lep je osećaj kada osvaneš u Trebinju. U centar smo krenuli izašavši na reku iza velikog tržnog centra Bingo, kakav nemaju mnogo veći gradovi. Iza Mosta branilaca Trebinja na reci je napravljeno kupalište, moglo bi se reći i bazen Bregovi. Pomislim da ovim ljudima i ne treba more. Na Trebišnjici su leta verovatno jednako lepa.

Šetnja obalom je pravo uživanje. Čovek naprosto ne zna gde pre da pogleda – u nestvarno prozračnu vodu, koja kao ogledalo udvostručava lepotu varoši, u horizont na kojem kao da na mekoj, plavoj pozadini pluta oštra, kamena silueta planine, u senovite drvorede. Trebinje počinje da deluje. Skladno je i stilski doterano poput Dučićevog dvanaesterca.

U nekoliko dana obalom smo više puta dolazili do centra. Zanimljivo je da je i druga obala Trebišnjice zaista dobro uređena. Obala Luke Vukalovića – hercegovačkog ustanika koji je umro u Rusiji – pruža jedinstven pogled na stari grad. A Dušanova je ulica podseća na pravi bulevar.

Inače, u Trebinju je hod od mosta do mosta uvek dobar povod da se čovek seti graditelja. Na nekadašnjem mestu drvenog mosta pedesetih je izgrađen most nazvan po zvaničnoj državnoj religiji – Most bratstva i jedinstva. Početkom devedesetih, kada se bratstvo pretvorilo u bratoubilaštvo, a jedinstvo u raspad, most je preimenovan. Dobio je ime koje svakako ima šansu da traje duže – Most Ive Andrića.

Kada jednog od 270 sunčanih trebinjskih dana u godini zastanete baš tu, pogled će vam se zakovati na sledećem, Kamenom mostu, Trebišnjici i planini Leotar.

Ulazak u srce grada lako se prepozna po spomeniku Njegošu, prvom takve vrste na svetu, za koji je zaslužan tada uticajni kraljev diplomata Jovan Dučić. Odmah iza njega je Trg slobode. Tu se subotom na pijaci može kupiti sušeni škripavac – sir odležao u maslinovom ulju i slične hercegovačke delicije.  

Jednog jutra smo doručkovali na balkonu kafea Hercegovačka priča, smeštenom na spratu zgrade Gradske tržnice. Takvo mesto, otmeno a po svemu solidno retko se nađe i u metropolama.

Ali trenuci koji su se urezali u sećanje kao veoma posebni odnose se pre svega na poznatu baštu Platani. Kada je vrelo, lepo je da se sedne u šareni hlad jednog od šesnaest gorostasnih platana starih preko 120 godina. Nije teško pronaći mesto – u bašti  ima nekoliko stotina stolica. Sudeći po posećenosti, ovo je omiljena letnja bašta i za posetioce i za stanovnike Trebinja.

Nije nam se odlazilo iz ovog baštanskog raja, ali lenčareći ovde propustili bismo druge trenutke koje za nas čuva ova jedinstvena varoš. Tek nekoliko koraka dalje već smo na Kamenom mostu. Doteran je i obnovljen. Izgrađen je 1953. Pre toga se na istom mestu nalazila skela koja je prebacivala ljude i robu s jedne na drugu obalu Trebišnjice. Most je pravljen od klesanog kamena, što je u vremenu tadašnje sklonosti ranog socijalizma betonu bio popriličan izuzetak. Među radnicima koji su klesali kamen i gradili most bili su i politički zatvorenici iz perioda Rezolucije Informbiroa. Uvek je tako kada se divite građevinama. Najčešće ne znate čije su suze, znoj i krv ugrađeni u njihove temelje.

Silazimo sa mosta, idemo obalom reke, šetalištem pored olimpijskog bazena. Opet zaključujem da Trebinje izgleda kao višestruko veći grad nego što jeste, po uređenosti, infrastrukturi, odnosu ljudi prema sopstvenom gradskom prostoru. Tih dana jedva da sam video neki papirić na ulici. Grad me je zapravo podsetio na Maribor.

Posle petnaestak minuta hoda i zastajkivanja da vidimo dolape ili patke koje se brčkaju u reci, iza okuke iskrsava silueta najpoznatije trebinjske građevine. Jedan šofer kojeg je cinizam istorije pretvorio u političara preimenovao ga je devedesetih u Perovića most. Za većinu ljudi je to bio i ostao Arslanagića most.

Lokalna legenda kaže da je most kao svoju zadužbinu 1574. godine podigao Mehmed-paša Sokolović u spomen sinu koji je poginuo u borbi sa Mlečanima. Istorijski spisi ovo ne potvrđuju, jer je most koji je Mehmed-paša zaista podigao u trebinjskom kraju ali kao zadužbinu za svog rano preminulog sina koji je bio dete i umro prirodnom smrću, ubrzo odnela nabujala Trebišnjica.  

A ovaj se most, čije su istinske finansijere i neimare narodne priče zaboravile, nalazio na starom trgovačkom putu koji je spajao Dubrovnik i Herceg Novi sa Carigradom. Krajem 17. veka, Turci su potisnuti iz Herceg Novog, a izvesni Arslan-aga se doselio u Trebinje, dobio posede oko mosta i pravo da naplaćuje mostarinu, pa je građevina po njemu dobila ime.

Čudno je da je ovaj lepotan uprkos poodmakloj dobi 1965. uspeo da odšeta obalom celih pet kilometara. Zbog izgradnje akumulacionog jezera most je morao da  bude potopljen. Stručnjaci su odlučili da ga izbave. Rastavili su ga kamen po kamen, obeležili svaki deo i ponovo sklopili pet kilometara nizvodno. Čudan je osećaj kada se popne na luk mosta. Vremeplov čiji se motor pokvario, jer radi samo na mestu gde je prvobitno izgrađen.

Dučićev pogled

Drugog jutra smo rano krenuli taksijem na Crkvinu. Nije dugo trajalo i taksista nas je ostavio ispred platoa sa crkvom. Pesnik Jovan Dučić je umro 1943. u Americi. Testamentom je odredio da bude sahranjen na jednom od brda koja okružuju Trebinje u crkvi nalik „onoj na Kosovu“. Kosovska Gračanica, najpoznatija zadužbinu kralja Milutina iz 1321. godine poslužila je kao model za Hercegovačku Gračanicu. Podignuta  je na Crkvini pre četvrt veka. Jovan Dučić se mrtav vratio kući.

Najpre smo popili kafu na terasi koja se zove Dučićev pogled. Teško je opisati taj pogled. Grad koji u kapricioznom meandru seče reka. Planina iznad njega, modrikasta brda u daljini, Popovo polje kojim otiče Trebišnjica. Sve zajedno je toliko lepo da izaziva strahopoštovanje.

Ovde se prisetim gimnazijskih dana u Tuzli. Znao sam poneku Dučićevu pesmu napamet. Najpoznatija je verovatno Jablanovi. Zašto je pesnik rođen u gradu punom čempresa i nara opevao baš jablanove, zna samo on.  Dobro, ima on i pesmu Podne u kojoj kaže:

Nad ostrvom punim čempresa i bora,
Mlado, krupno sunce prži, puno plama;
I trepti nad šumom i nad obalama
Slan i modar miris proletnjega mora.

Čempresi na platou oko crkve skoro da su veličanstveni kao i sama sakralna građevina.

Naravno, ušli smo u crkvu i prišli Dučićevom grobu.

Ne verujem da bi neki današnji liričar ostavio u amanet da ta nekada značajna reč  - pesnik – bude jedina koja će ga označiti i posle smrti. Ne verujem da bi neki savremenik koji piše stihove kao poslednju kuću dobio celu crkvu. Današnje vreme ima druge junake. Fudbalere, glumce i poneku influensersku bitangu.

Silazimo sa Crkvine mirnim vijugavim putem. Trebinje nam se približava. Vidim opet Arslanagića most iz ptičje perspektive. Pa sahat-kulu i minaret džamije Osman-paše Resulbegovića, koji je pogubljen u Carigradu 1829. Narod ima svoju priču o tome. Navodno je paša sebi izradio veću i lepšu džamiju od one koja je bila posvećena sultanu. Pa je ljubomorni sultan ubio velikaša. Istorijski fakti ne spominju estetske razloge, već golu političku računicu. Trebinjski paša je bio toliko silan da je pravio državu u državi. To se carigradskom gazdi nije dopalo.

Saborni hram Svetog Preobraženja Gospodnjeg prepoznajem po zvoniku visokom 38 metara. I po jedinstvenoj mešavini stilova – 1908. je pravoslavna crkva mogla da apsorbuje elemente zapadnoevropske romanike i gotike.

Te večeri smo opet prošetali do Kastela, kako ovde zovu stari grad. Život je mediteranski klobučao, odasvud razgovor, muzika, smeh. Najposećenija znamenitost Trebinja nije ni gore na Crkvini, a nisu to ni bogomolje, ni mostovi. To je Anđelkina kapija iz serije Ranjeni Orao.

Moć fikcije ne treba potceniti. Ona povratno oblikuje stvarnost, pretvarajući je u polje svog uticaja.

Hercegovački san

Tih dana smo hodali sve do groblja koje se nalazi na padini obrasloj čempresima. U smrti su svi jednaki. Ipak, bilo bi mi drago da je neko makar na kartonu nacrtao putokaz do groba Srđana Aleksića. Ko je bio taj momak? Stradao je početkom devedesetih braneći čoveka druge vere od svojih razularenih sunarodnika.

Uteha mi je da je groblje mediteranski lepo. Ako je to uteha.

Iza groblja, u kafani Tarana, konobar Manojlo kaže da ljudi naručuju naopako. Svinjsku kolenicu zimi, kad su krvni sudovi najuži. A ribu leti. On svoje sugrađane u zimskom periodu češće ispraća – tada pogrebna družina svrati posle sahrane kod njega. Po dva puta dnevno. 

Inače, kod Manojla – što na umu to na drumu. Naručujemo treći put izvrsnu gazdinu žilavku. On donosi uz nju i kiblu leda uz komentar: Vidim ja da ste ozbiljni pićari. Pokušavam da sam sebi objasnim taj izraz. To su bećari koji vole piće.

Trebinjski restorani se po osobinama onoga što izlazi na sto ali i po cenama bolji od svega što smo probali u Dalmaciji iz koje smo upravo stigli.

Najbolja potvrda za ovo bilo je popodne koje smo proveli u restoranu Kukurića vrtovi. Pola sata hoda od Arslanagića mosta uz reku, ovo mesto je prava rajska gradina.

Na sto je posle polusatnog čekanja stigla cicvara sa medom. Sprema se od pšeničnog brašna i začinjava sirom, kajmakom, maslom ili uljem. Smesa koja liči na kačamak, ali to nije, mora stalno da se meša, pa kažu da će cicvara uspeti tek kada se domaćica dobro preznoji. Ko god je radio našu cicvaru, mora da je gola voda.

Mogao bih još dugo raspredati o četiri trebinjska dana. Skoro svaki od njih je bio pun čuda – jer su ljudski trenuci ispunjeni lepotom inače retki, a ovaj grad ih u izobilju nudi svakome ko ume da primi taj dar.

Iz ovih krajeva je čitav niz značajnih ljudi. Verovatno malo ko zna za Stojana Jovanovića iz Mrkonjića kod Trebinja. On je upamćen kao Sveti Vasilije Ostroški. Zamonašio se u ovdašnjem manastiru Tvrdoš koji ćemo obići već sledeći put. Odavde je i Nebojša Glogovac. Roditeljskim poreklom i Dejan Bodiroga. Naravno, spisak je mnogo duži.

Na jednoj tabli u kafeu Hercegovačka priča urezan je sledeći citat Mome Kapora: „Trebinje nije ni selo ni metropola. Ono je metafora, san…“

Nikada nisam bio veliki fan tog pisca. Ali ovo je tačno. Proveli smo četiri dana u raskošnoj metafori, u hercegovačkom snu.