Zabrane objavljivanja, lišavanje ekonomske osnove, hapšenje i zatvaranje su obrasci ponašanja represivnih država kojima nastoje da potisnu izražavanje mišljenja u svojim zemljama. Ali sada postoje i opasnosti koje nisu tako lako uočiljive - naročito viralna struktura Interneta: ljudi, a sve više mašine, šire laži, lažne video snimke i fotografije s ciljem manipulacije. Lažne vesti, kampanje dezinformacija na društvenim medijima, klevete i pretnje postali su uobičajena pojava.

Tu su sve češće na delu pravi profesionalci za komunikaciju. Na primer, na RT (Russia Today) i nažalost i Al Džazira. Njihova komunikacija deluje prijateljski, ponekad je duhovita. U komplikovanom svetu, oni privlače ponudom pojednostavljenja. Pored toga, sve više država pokušava da pretvori kosmopolitski internet u cenzurisani intranet svoje zemlje. To posmatramo u Iranu, Kini, takođe u Rusiji iu Turskoj.

Na ovo postoji samo jedan odgovor: Ljudi moraju naučiti da razlikuju laž od istine, ova medijska pismenost mora postati sastavni deo školskog obrazovanja, a za odrasle moraju postojati atraktivne ponude. Ponude u kojima se prenosi da je na kraju uvek ugrožena ne samo sloboda medija, već potencijalno i privatna sloboda.

Demokratski političari iz celog sveta, uključujući i one iz Evrope i Nemačke, nadmašuju jedni druge u pokušaju da se udvaraju Kini. To da u toj zemlji ne postoji sloboda štampe i da su blokirane nezavisne ponude stranih medijskih kuća kao što je Dojče vele, ne igra nikakvu ulogu. Predstavnici biznisa gledaju Kinu iz poslovnog ugla, a ne iz perspektive ljudskih prava.

I u Iranu se raspravlja o ekonomskim mogućnostima, a ne o više od 20 novinara koji su u zatvorima za mučenje Revolucionarne garde. U Bangladešu i Pakistanu blogeri rizikuju svoje živote dok kritički izveštavaju o rastućem islamizmu u svojoj zemlji. Ozbiljne podrške iz inostranstva - nema. Svet hvali saudijskog princa jer je ženama dozvoljeno da idu u bioskop, na sportske stadione, a i da voze automobile. Ali gde je protest zbog toga što je bloger Raif Badavi još uvek u saudijskom zatvoru?

Lista bi mogla da se nastavi. To je tužna lista. Danas je dobar dan da političare ocenimo po tome šta rade protiv rastućih napada na slobodu medija. Da li diktatorima jasno pokazuju koje su naše vrednosti? Da li su spremni da odustanu od biznisa ako su ove vrednosti grubo prekršene? Da li pomoć u razvoju povezuju sa poštovanjem ljudskih prava i slobode štampe?

Sloboda štampe ne zavisi samo od onih gore. Pravni okvir je jedno, a unutrašnji stav svakog novinara je drugo. Naročito novinari iz zemalja sa slobodarskim medijskim sistemom moraju služiti kao uzori za kolege koji rade u teškim okolnostima.

Za mene, biti novinar znači uvek biti sumnjičav prema sopstvenim uverenjima - ili prema uverenjima kolega - i uvek postavljati pitanja. I da, pritom se ne plašiti da dobijete aplauz sa pogrešne strane.

Na primer, veoma sam zabrinuta zbog diskusije o tome da li bi uopšte trebalo da razgovaramo sa političarima iz desničarske populističke „Alternative za Nemačku". Ako ignorišemo čitave političke grupe, nezgodne političare ili druge javne ličnosti koje se ne uklapaju u naš pogled na svet, ostavljamo prazninu, koju onda popunjavaju drugi. I time štetimo slobodi štampe koju danas želimo da proslavimo.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android