„Ovim ministru zdravlja Jensu Španu dajem i napismeno da, u slučaju da mi preti invazivna respiracija, neću tražiti nijedan od njegovih kreveta“, objavio je u listu „Tagesšpigel“pisac i veteran studentskog pokreta iz 1968. Peter Šnajder. I dodao je još: „Jedino ako je u Nemačkoj smrtnost kod obolelih na intenzivnoj nezi niža nego u američkoj saveznoj državi Njujork“.

Šnajder u stvari ne mora da se boji: guverner države Njujork Endrju Kuomo nedavno je saopštio da polovina svih obolelih od novog virusa na intenzivnoj nezi – preživi. U Nemačkoj je, prema informacijama infektološkog Instituta Robert Koh to čak 70 procenata. A i kreveta ima dovoljno: 24. aprila u nemačkim bolnicama bilo je spremno oko 30.000 postelja na odeljenjima intenzivne nege i trenutno je trećina njih prazna. U Nemačkoj su kapaciteti toliki da je prihvaćeno i tristotinak oboljelih iz drugih članica Evropske unije kako bi se pomoglo zdravstvenim sistemima tih država.

-pročitajte još: Medicinska etika: Delovati tako da bude što više preživelih

No već u Italiji se spominjao zloglasni postupak „trijaže“, ili na francuskom: „odabira“ – kada treba odlučiti koga lečiti kad nema dovoljno kapaciteta. Izvorno termin trijaža potiče iz vojne medicine, kada se odlučuje kojeg ranjenika prvo zbrinuti, ali je to neophodno i kod velikih katastrofa i udesa s mnogo žrtava.

Ali ova pandemija je lekare u Italiji, Španiji, Francuskoj i nekim drugim zemljama dovela u nemoguću dilemu: koga od mnogih bolesnih staviti na respirator? To je odluka o životu i smrti.

Treba nam zakon koji bi bio u skladu s Ustavom!

Čulo se da su kriteriji i „opšte zdravstveno stanje“ i očekivana životna dob. Da li to znači da su starci osuđeni na smrt samo zato što imaju toliko godina? U jednom potresnom videu jedan britanski paraplegičar podseća svoje sugrađane da su i takvi poput njega „ljudska bića“.

-pročitajte još: Ispovest negovatelja sa korona-odeljenja: Ne možeš da pomogneš ljudima!

To je podstaklo i poslanicu Zelenih Korinu Rifer da u Bundestagu postavi pitanje može li se prihvatiti načelo po kojem ljudi sa posebnim potrebama „nemaju šansu“ za terapiju koja bi ih održala u životu. Kakva je to odluka kojom se pacijenti svrstavaju na „lestvicu nemoćnih“? To znači da bi prednost uvek imao neko i inače zdrav, a ne invalid kojem je i bez korone potrebna pomoć. A to je jasno kršenje načela zaštite ljudskog dostojanstva. Zato je poslanica Zelenih uverena da bi tu trebalo uvesti jasna pravila: „Sada je zadatak parlamenta da stvori zakonske okvire koji bi biliu saglasnosti s odredbama Ustava.“

Uve Jansens, primarijus Klinike za unutrašnje bolesti i internističku intenzivnu medicinu bolnice Sveti Antonijus u Ešvajleru, kaže da u Nemačkoj doduše nema takve nužde da bi se odlučivalo koga će se spasavati, ali podsećada lekri uvek moraju da donose teške odluke. „Kad više ne morate da donosite odluke, onda to znači da su svi mrtvi.“

U Nemačkoj postoji samo jedan kriterijum

Jansens je ujedno i predsednik nemačkog Udruženja za intenzivnu i hitnu medicinu (DIVI). Ta interdisciplinarna grupa lekara je 23. aprila objavila novu i prerađenu verziju smernica za lekare u slučaju takvog „odabira“. I tu postoji samo jedan i najvažniji kriterijum: izgledi za ozdravljenje. To je logično i tako je i u ratu: lekar se neće mnogo baviti nekim ko ima samo ogrebotinu, ali će onome ko je samo nekim čudom još uvek živ samo pokušati da ublaži poslednje trenutke. Najveća pažnja posvećuje se ranjenicima kod kojih će lekarska intervencija značiti šansu da prežive.

-pročitajte još: Bodovi koji odlučuju o životu i smrti

Nikakvi drugi kriterijumi ne vrede: ostale bolesti, starost, socijalni status ili invaliditet su nevažni, upozorava Uve Jansens. „Nama nije važno srednjoročno ili dugoročno očekivanje preostalog života, nego samo da što više ljudi preživi. I tu mislimo na sve ljude: invalide, stare, mlade, dementne, sve koji imaju realnu šansu da prežive.“

Jansens takođe priznaje da je taj „odabir“ zapravo „rupa u zakonu koja uopšte nije predviđena Ustavom“. I misli da se to uopšte i ne može regulisati paragrafima. „Udruženja invalida se boje za svoje članove i tu bojazan mogu da razumeme. Uvek postoji taj strah da će biti zapostavljeni“, kaže nemački lekar. Ali i uverava: bez obzira na stepen bolesti ili invaliditeta, oni će dobiti isti tretman kao i svi drugi. „Važno mi je da se vodi polemika o tom pitanju, ali polemika koja će dovesti do toga da nam se veruje“, kaže Jansens.

Nemački Savet za etiku u medicini pohvalilo je novu smernicu Udruženja za intenzivnu medicinu i smatra je merodavnom. Ni u tom Savetu nisu sigurni da li se uopšte može doneti zakon koji bi propisivao „odabir“. Pa čak i da Bundestag donese nekakav propis, on bi imao ograničenu primenu. „Država ne sme da ocenjuje ljudski život i zato ne sme da propisuje čiji život bi prvo trebalo spasavati u nekoj konfliktnoj situaciji“, navodi se u saopštenju saveta. Jedino stručna medicinska udruženja mogu da daju nekakve smernice, ali odluka je uvek i pre svega na onom ko je pregledao bolesnika i sagledao njegove šanse za ozdravljenje – dakle na lekaru. I tu političari ne mogu da mu pomognu.

To zapravo tvrdi i nemački ministar zdravlja Jens Špan: na zahtev političarke Zelenih odgovorio je da „ne postoji potreba zakonskog delovanja u ovim pitanjima medicinske etike.“

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android