Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, zaposlenih žena je na kraju prošle godine bilo čak 14 odsto manje u odnosu na zaposlene muškarce. Prošlogodišnji Indeks ravnopravnosti beleži da one koje su zaposlene ređe rade puno radno vreme. Njihova radna mesta često su nesigurna, spremnije su na prekarni rad, a često primorane i da rade na crno. Na dnu lestvice su žene sa invaliditetom, žene na selu i Romkinje, dok su starije žene na konkursima za posao gotovo nevidljive.

„Većina poslodavaca je svesna da je žene lakše eksploatisati nego muškarce, pa pre zapošljavaju njih na poslovima i u granama koje su slabije plaćene“, objašnjava za DW Milica Lupšor iz Udruženja za radna prava žena „Roza“. Situacija je, kaže, najteža u trgovini. „Imamo podatke da su žene po dva ili tri meseca u jednom lancu marketa dobijale po 10.500 dinara, bez jednog slobodnog dana, zato što nisu ispunile normu – nisu prodale svo voće“, priča Lupšor.

Osim na nesigurne poslove, žene pristaju i na manje zarade. Istraživanje Fondacije za razvoj ekonomske nauke pokazuje da su žene 11 odsto slabije plaćene od muškaraca za obavljanje istog posla. To znači da bi godišnje morale da rade 40 dana više kako bi zaradile koliko i njihove muške kolege – iako imaju potpuno isti nivo obrazovanja i radno iskustvo. Razlika u visini plata prisutna je i u javnom sektoru, ali je osetnija u privatnom gde dostiže čak 14 procenata. „U javnom sektoru su zaposleni vezani za koeficijente, dok u privatnom zavise od odluke poslodavca. Pri tom je podatak o visini zarade kod privatnika često tajna, tako da žene o tome ne smeju ni da govore“, priča za DW Jasminka Marić, predsednica Sekcije žena sindikata „Nezavisnost“.

Trudnički blanko-otkaz

Diskriminaciji su najviše izložene trudnice i porodilje. Da li ste udati? Da li imate decu? Da li ih planirate? Takva pitanje više nisu incident o kojem će izvestiti mediji već uobičajena praksa. „Sve više mladih žena nam javlja da na razgovorima za posao među prvim pitanjima bude da li imaju porodicu. Ako nemaju, potpisuju ugovor u kojem se obavezuju da narednih dve, tri ili pet godina neće imati decu. To je strašno! Zamislite mladu ženu koja bi želela da ima svoju porodicu, ali ima takav posao da se ne usuđuje, jer ako ostane u drugom stanju, ostaće bez izvora prihoda“, kaže Lupšor.

Ona objašnjava mehanizam takozvanog blanko-otkaza, koji žene potpisuju zajedno sa ugovorom o radu. Na blanko-otkazu ne stoji datum kad će radni odnos biti sporazumno raskinut, pa ga poslodavac aktivira kada žena ostane u drugom stanju. „Poslodavci onda taj papir sa datumom koji njima odgovara prosto proslede službama – socijalnom, penzionom. Imamo slučaj da je žena u septembru otišla kod lekara da otvori bolovanje, ali nije mogla, jer se ispostavilo da od prvog septembra nije radila zato što je 30. jula dala otkaz. A ona je u avgustu još uvek radila. Međutim, napisali su da je dala otkaz pre nego što ga je zaista dala da joj ne bi plaćali trudničko odsustvo“, objašnjava Lupšor.

U boljem položaju nisu ni majke sa malom decom. One takođe nisu poželjna kategorija pri zapošljavanju jer često odsustvuju zbog bolesti dece. To pravo je, međutim, dato i muškarcu, ali se retko događa da muškarac koristi  odsustvo. „Tako dolazimo do situacije da, s jedne strane, poslodavci diskriminišu žene zbog materinstva, a da sa druge strane slušamo o lošoj demografskoj slici Srbije i neophodnosti sprovođenja mera populacione politike“, zaključuje poverenica za zaštitu ravnopravnosti Brankica Janković.

Radno mesto u kuhinji

Ako su na listama za otpuštanje prve, žene su na listama za unapređenje – poslednje. Na rukovodećim pozicijama nisu zastupljene čak ni u onim granama u kojima, barem brojčano, dominiraju radnim kolektivom. Recimo u prosveti radi više od 80 odsto žena, a na direktorskim pozicijama ih nema ni 40 odsto. „Žene su tu da budu administrativne radnice, sekretarke u javnim preduzećima, ali nije poenta da budemo piskarala. Kako su stepenice niže, tako nas ima sve više“, ističe Jasminka Marić iz „Nezavisnosti".

Više ih ima i u postotku radno sposobnog stanovništva koji prikazuje nezaposlenost, a posebno neaktivnost. Pod neaktivnim stanovništvom Anketa o radnoj snazi podrazumeva i osobe koje obavljaju kućne poslove i ne traže zaposlenje. To je još jedan dokaz da nije promenjena tradicionalna predstava o ženi domaćici, kažu naše sagovornice. „U našem društvu su i dalje duboko ukorenjeni stereotipi o rodnoj ulozi žene. Smatra se da poslovne žene neminovno zanemaruju porodicu pošto je briga o deci prvenstveno dužnost majke, da je osnovno radno mesto svake žene – domaćinstvo“, priča za DW poverenica za zaštitu ravnopravnosti.

Milica Lupšor upozorava na to da svedočimo povratku patrijarhalnim desničarskim politikama koje kažu da žena treba da sedi kod kuće, ćuti i bude inkubator za rađanje dece. „Situacija je danas u celom svetu gora nego pre dvadeset godina. Kada je ovde bio socijalizam, postojala je veća mogućnost da žena iskaže revolt nego danas. Postojao je Antifašistički savez žena koji je osnovan u toku rata i koji je jedno vreme bio veoma aktivan u odbrani ženskih prava. On je ukinut prerano. Da je nastavio sa svojim radom, mislim da bi se mnoge stvari mogle promeniti, ali mi danas umesto da idemo napred, vraćamo se unazad.“

Zakon zarobljen na papiru

Mehanizme rodne ravnopravnosti i zaštite od diskriminacije na tržištu rada reguliše Ustav Srbije, veliki broj zakona i desetine međunarodnih dokumenata, ali prava data tim papirima, žale se žene, u praksi nisu lako ostvariva. Sudski sporovi traju dugo i skupi su, pa se diskriminisane žene teško odlučuju na taj korak. „Čak i kad se desi da krenu u postupak i na prvom stepenu bude doneta odluka u korist žene, tuženi poslodavac ide dalje. Često se dešava da viša instanca poništi prvu presudu i najčešće se u Apelacionom sudu vraća na ponovno suđenje, pa žena zbog toga odustaje, tako da na prste jedne ruke mogu da pobrojim pozitivne primere gde su žene uspele da ostvare svoja prava“, priča Lupšor.

Koliko je takvih slučajeva ne znaju ni u kancelariji Poverenice, ali kažu da se na edukaciji sudija o primeni antidiskriminacione prakse kontinuirano radi. Dok rezultati ne postanu vidljivi, mehanizam koji ženama stoji na raspolaganju jeste upravo pritužba kancelariji Poverenice za zaštitu ravnopravnosti. „Godinama unazad, najveći broj pritužbi odnosio se upravo na diskriminaciju na osnovu pola u oblasti rada i zapošljavanja“, priča Brankica Janković. Napominje da je procenat postupanja po njihovim preporukama viši od 90 odsto, te da bi veliki broj slučajeva vraćanja žena na posao ili na adekvatnu poziciju trebalo da motiviše građanke da se češće obraćaju.

Još jedan zakon

U međuvremenu, u Koordinacionom telu za rodnu ravnopravnost spremaju još jedan zakon. On je trebalo je da bude usvojen početkom prošle godine po hitnoj proceduri, ali je nacrt povučen nakon velikoj broja primedbi stručne javnosti. Potpredsednica Vlade Srbije Zorana Mihajlović koja predsedava Koordinacionim telom odluku o povlačenju je tada obrazložila potrebom da se dodatno konsultuje sa delom nevladinog sektora. Nevladin sektor insistirao je na tome da zakon ponudi efikasne mehanizme za zaštitu ravnopravnosti, a ne samo spisak preporuka i smernica.

„Neke od mera koje (nacrt novog zakona, prim. red.) predviđa su i zabrana traženja podataka o ličnom i porodičnom životu prilikom zapošljavanja. Potencijalni poslodavac neće smeti da pita ženu da li je udata, ima li decu, planira li da rađa i slično“, navode u pisanom odgovoru za DW iz Koordinacionog tela za rodnu ravnopravnost. „Potom obaveza poslodavaca da rade na uspostavlјanju rodnog balansa. Na primer, ako u jednoj firmi radi 200 muškaraca i 100 žena, treba da rade na tome da se prilikom sledećih zapošlјavanja vodi računa da se zaposli više pripadnika pola koji je manje zastuplјen. Zakon predviđa i zaštitu zaposlenih i uživanje svih prava usled odsustnosti zbog trudnoće i roditeljstva. Odsustvovanje ne sme da utiče na mogućnosti stručnog usavršavanja, napredovanja, povratka na isto radno mesto“, objašnjavaju iz Koordinacionog tela.

Na pitanje kada će se nacrt naći pred parlamentom, odgovaraju da je zakon u finalnom procesu usaglašavanja. Od nadležnih ministarstava i nezavisnih institucija poput Zaštitnika građana i Poverenika za informacije od javnog značaja već su dobili saglasnost za novi tekst pa bi nacrt  uskoro trebalo da se nađe pred Vladom, a potom i na raspravi u Skupštini Srbije koja će dati završnu reč.