Da li je čaša do pola puna ili od pola prazna? Godišnji oktobarski ritual objavljivanja „Izveštaja o napretku“ ovaj put je kasnio zbog toga što Komisija nije želela da objavi izveštaj o Turskoj pre izbora u toj zemlji. Naime, Turska je važan element u budućoj politici zadržavanja sirijskih izbeglica izvan granica Evropske unije. Tako da smo svi čekali da Erdogan pobedi, pa da profesori iz Brisela podele kontrolne radove sa crveno podvučenim greškama.

Dakle, za Vučića u onoj čaši ima dosta vode, a uskoro će biti još više, sve dok se ne prelije od – izobilja. Doduše, skeptičniji duhovi diskretno ukazuju na to da se čaša nije punila baš tako kako je obećano. Jeste curkalo u čašu, ali ima dosta trunja, a i crta do koje se došlo još je daleko od ruba čaše.

Opšte proklamovani optimizam će da priguši glasiće nekolicine sumnjičavaca. Naročito kada najmoćniji mediji, uglavnom zaokupljeni velikim tabloidnim temama, nemaju baš vremena da se ozbiljno pozabave izveštajem i da ga sa birokratsko-diplomatskog jezika prevedu na jezik svakodnevnice u Srbiji.

Još malo pa zadovoljavajuće

Tačno je da su pohvaljene ekonomske i administrativne reforme. I konstruktivna spoljna politika u regionu, uključujući i odnos prema izbeglicama. Ali su u izveštaju postali vidljivi i ozbiljni deficiti. „Srpsko pravosuđe se i dalje suočava sa značajnim preprekama, koje se tiču nezavisnosti, efikasnosti, i odgovornosti“, piše u izveštaju. Što bi rekli u Srbiji, ne daj Bože nikom da 'rani advokate.

Ova konstatacija prevedena na jezik Tanjuga, koji od pre neki dan ne postoji, ali još uvek šalje vesti iz Brisela, i RTS-a koji preuzima te vesti, blago preformulisana glasi: „U dokumentu se takođe ističe da i pored poboljšanog zakonskog okvira situacija u vezi sa vladavinom prava i nezavisnosti pravosuđa još nije zadovoljavajuća, jer nisu sasvim otklonjene mogućnosti političkog uticaja na tužioce i sudove“.

Tako „značajne prepreke“ postaju situacija koja „još nije zadovoljavajuća“. Kvaka je u onom „još“. Još samo malo pa će biti zadovoljavajuća, čitamo u kontekstu. „Značajne prepreke“ su sitno trunje koje se ne vidi na dnu. A situacija koja „još nije zadovoljavajuća“ sugeriše podizanje nivoa vode u čaši.

Pripreme za slobodu

Time smo došli do možda najvećeg problema. „Srbija je dostigla određeni nivo pripreme u pogledu slobode izražavanja“. Dakle, Srbija ja napravila pomak u pripremama za slobodu, ali ne i u slobodi. Srbija se priprema da bude slobodoumna i to dobro radi. „No progress“ napisano je masnim slovima u izveštaju i to nas pomalo iritira. Kako, bre? Zar se u Srbiji tabloidi ne izvinjavaju celoj zemlji jer su podržavali vlast ulepšavajući stvarnost? I kao, neće nikad više. Zar to nije veliko obećanje slobode izražavanja?

Kad smo već kod medija: Zar nije privatizovano što se moglo, a što se nije moglo, zatvoreno je pa tako pod katancem eto šalje vesti iz Brisela? Zar ne može svako da vidi svačija sekundarna polna obeležja, uključujući reproduktivne organe, u raznim rijalitijima? Kud ćeš veće slobode?

Doduše, ne može lokalni novinar bez opasnosti po svoje zdravlje da dovede u pitanje partijsko zapošljavanje, bahatost gradonačelnika, samovolju i osionost tajkuna. Ali može slobodno da piše o korupciji u Mijanmaru.

Strpljenje

A korupcija u Srbiji? Sitnica. Ona se pominje još samo 84 puta na 75 strana. „Sveprisutna korupcija i neadekvatna institucionalizacija su i dalje štetni za poslovni sektor“.

To znači, da građanin u Srbiji i posle ovog sjajnog izveštaja ima izbor: da se učlani u vladajuću partiju i zaposli dete, ili da školuje dete učeći ga poštenju, potom odličnog studenta i mladog stručnjaka uteši time da će nezavisno sudstvo oboriti protivpravni konkurs na kojem je prošao nesposobni sin partijskog miljenika. A kada se to ni posle deset godina ne desi, a mediji i posle desetog očajničkog pisma ne objave ništa o tome, da svom detetu kaže: Strpljenja, pokušaj da vidiš kao Vučić – čaša je do pola puna.

Kod deteta će ta kap preliti čašu, pa će stati u red pred stranu ambasadu.