Reč je o filmu koji je producirala i prikazala Radio-televizija Srbije (RTS), a koji su videli i gledaoci na nedavno završenom festivalu dokumentarnog filma ZagrebDox. Autorka Slađana Zarić u razgovoru za DW objašnjava da je film snimljen povodom 20. godišnjice raspada Jugoslavije kao svojevrsna rekonstrukcija čiju okosnicu čini odnos Slobodana Miloševića i Franje Tuđmana. Oni su se, ponekad i bez svedoka, tokom rata sastali gotovo 50 puta.

Sastanci iza zatvorenih vrata

Iako je za mlađe generacije država koja je brojala oko 22 miliona stanovnika tek istorijski pojam, Srbi i Hrvati još uvek preispituju odgovornost, ponajviše onih drugih, za rat koji je svom žestinom zahvatio tri republike bivše države. Stoga i ne čudi veliko zanimanje koje je ovaj dokumentarac pobudio u javnosti. Autorka napominje da je interes u Srbiji za tu priču manji nego što je bio u Hrvatskoj. „Kada je film emitovan na RTS-u, mnogi su procenili da je to prohrvatski film jer naslovnu tezu apsolutno negiraju političari iz Srbije ili se, kao član predsedništva SFRJ Borislav Jović, na neki način prave ludi i tvrde da ništa ne znaju“, objašnjava Zarićeva. Samu naslovnu tezu autorka stavlja pod upitnik kao svojevrsnu provokaciju i ne nudi konačan odgovor, ali je sasvim jasno da su neki dogovori postojali. „Postavljeno je pitanje do koje mere su se oni dogovarali i koliko to ruši percepciju koju su zaraćene strane imale o tome zašto je vođen rat devedesetih“, navodi Zarićeva, sigurna da apsolutnih dogovora zapravo i nije bilo.

Svoj stav zasniva na razgovorima s brojnim saradnicima Miloševića i Tuđmana, koji su, smatra, jedini relevantni svedoci za ovu temu, pogotovo kada se radi o podeli Bosne i Hercegovine (BiH) koja je navodno dogovarana na sastancima predsednika u Karađorđevu i Tikvešu. Reč je o susretima bez pisanog traga na kojima se razgovaralo „u četiri oka“, ali oni koji su ih pripremali i ne sumnjaju – raspravljalo se i o sudbini BiH.

„Mali iz Miloševićeve kuhinje“

Bivši hrvatski predsednik Stjepan Mesić, poslednji predsednik Predsedništva SFRJ nije još pogledao film, ali upravo zbog toga, kaže, može rasterećenije da razgovara o postavljenoj tezi. Smatra da se SFRJ raspala zahvaljujući nestanku glavnih integrativnih faktora koje su činili Josip Broz i Komunistička partija, dok je istovremeno Jugoslovenska narodna armija (JNA) tražila sponzora. Novi model za preživljavanje u višestranačju i tržišnom društvu nije pronađen, iako su Hrvatska, BiH i Slovenija nudile konfederaciju na tri do pet godina nakon kojih bi se videlo kojim putem se može ići dalje, ali svakako prema Evropi. „To nije uspelo. Milošević je varao svet kako se bori za Jugoslaviju, a Srbe je varao govoreći im kako će živeti u jednoj državi pod uslovom da oružjem pripoje delove Hrvatske i BiH etnički čistoj Velikoj Srbiji. Istovremeno je u plan ugradio i zločin genocida i ratni zločin“, nastavlja Mesić u razgovoru za DW.

Za Tuđmana kaže da je bio impresioniran Miloševićevim uspesima, ponajviše činjenicom da mu svet sve to dopušta. Zbog toga je zaključio da bi trebalo zaštiti hrvatske interese u BiH što je dovelo do toga da je jedan stvarao Republiku Srpsku, a drugi Herceg-Bosnu. „Ne može se reći da je bilo reči o dogovoru, već je bilo reči o procenama“, tvrdi bivši jugoslovenski i hrvatski predsednik u dva mandata. Mesić je komentarisao i tvrdnje Borislava Jovića da je Nemačka „rasturila“ Jugoslaviju, što je, navodno, bilo suprotno željama međunarodne zajednice i SAD. „To su nategnute misli bez osnove. Bora Jović je bio 'pomoćni radnik u kuhinji´ i sprovodio je ono što je Milošević tražio, a on je hteo samo Veliku Srbiju. JNA je u njemu videla sponzora i Milošević je išao u rat. To je sprovodio Bora Jović, koliko je to mogao u Predsedništvu SFRJ. Jasno je njemu da je za rat kriv Miloševićev režim“, odgovara Mesić. Smatra da Srbija kao krivac za raspad Jugoslavije i smrt 100 hiljada ljudi nije doživela katarzu. „Srbija treba da doživi katarzu i Srbi moraju da shvate da sreću i zadovoljstvo moraju da traže u granicama Srbije. To bi morao shvatiti i Bora Jović“, kaže naš sagovornik.

Tuđman izbegavao Beograd

Hrvoje Šarinić, tadašnji šef kancelarije Franje Tuđmana, ne negira podatak iznesen u dokumentarnom filmu da su se Tuđman i Milošević tokom rata susreli čak 48 puta, a i sam je 11 puta putovao na sastanke s Miloševićem. „Sastanci su, naravno, bili dogovoreni i organizovani, a Bosna je bila središnja tema svih tih sastanaka. Je li na sastancima Tuđmana i Miloševića bilo nečega što bi prejudiciralo podelu BiH, to vam ne mogu reći, ali verujem da jeste“, ispričao nam je Šarinić koji poput Stjepana Mesića još nije video dokumentarac Slađane Zarić. Na sastanke s Miloševićem je, kaže, odlazio po naređenju Tuđmana, jer hrvatski predsednik nije želeo da odlazi u Beograd.

Uprkos različitim interpretacijama ratnih događaja u BiH, Mesić sa sigurnošću tvrdi da Hrvatska nije formalno-pravno bila agresor na tu bivšu jugoslavensku republiku. Kao dokaz navodi činjenicu da Sabor RH nikada nije doneo odluku o delovanju Hrvatske vojske na teritoriji BiH. „Nije bilo ni takvih predloga. A da je bilo politike i onih koji su želeli pripajati delove BiH Hrvatskoj, bilo je. Pojedinci i grupe su i sprovodili takvu politiku, ali legalno Hrvatska nije bila agresor“, smatra Mesić.

Budućnost BiH nije svetla

Kada govori o budućnosti BiH, Mesić kaže da je Dejtonski sporazum prekinuo brutalan i krvavi rat kojeg je trebalo zaustaviti po svaku cenu. Nažalost, on nije dao mehanizam prema kojem BiH može delovati kao pravno uređena zemlja. „Zbog toga međunarodna zajednica mora shvatiti da ne može ostati ovakvo nedefinisano stanje u kojem entitet Republike Srpske ne prihvata BiH. Zato mora reagovati dogradnjom Sporazuma ili pritiskom kojim će se dati veća ovlašćenja centralnoj vlasti. Svako otezanje će samo otežati situaciju u BiH“, poručuje Mesić, a kao nužnost navodi omogućavanje povrataka izbeglica u RS.

Trenutna situacija u BiH je vrlo komplikovana i vrlo je teško dati bilo kakve prognoze, kaže Šarinić. „Sve veće osamostaljenje Republike Srpske koja je država u državi je suprotno svemu dogovorenom. Lično nisam optimista“, zaključuje.

Zapeli u devedesetima

No, jesu li tadašnji kreatori politike danas drugačiji ljudi? Gledaju li sa žaljenjem na istoriju koju su pisali devedesetih godina? Misle li da su pogrešili? Slađana Zarić kaže da je neugodno iznenađena činjenicom da su neki ostali na nivou te 1991. godine, dok kao najiskrenijeg sagovornika ističe tadašnjeg predsednika Slovenije Milana Kučana. Kao posebnu vrednost filma koji je zaintrigirao javnost naglašava činjenicu da je snimljen i prikazan na javnoj televiziji Srbije te da su u njemu otvoreno progovorile i srpska i hrvatska strana. „Film je u Srbiji okarakterizovan kao prohrvatski, a u Hrvatskoj kao prosrpski. Svaka strana čuje ono što želi da čuje i što joj smeta“, napominje autorka i zaključuje da reakcije pokazuju da je bilo kakva kritika Franje Tuđmana u Hrvatskoj još uvek problematična.

Autor: Siniša Bogdanić
Odg. urednik: Nemanja Rujević