Konvencija o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida, opšte poznata kao Konvencija o genocidu, jedan je od mnogih delova međunarodnog prava nastalih kao odgovor na najgori genocid 20. veka. Pod okriljem novoformiranih Ujedinjenih nacija, konvencija iz 1948. ima cilj da ispuni zdušno ponavljano geslo „nikad više“, nastalo nakon nemačkog sistematskog ubijanja šest miliona evropskih Jevreja i miliona pripadnika drugih naroda u holokaustu.

Postavljanjem ovog pravnog okvira, konvencija se nada da će sprečiti moguće genocide. Ipak, u decenijama koje su usledile širom sveta se dogodio niz ratnih zločina velikih razmera. Nemačka i Izrael su sa više od 150 zemalja potpisnice konvencije. Mala centralnoamerička država Nikaragva je na taj dokument takođe stavila svoj potpis. Svaki potpisnik ima pravnu odgovornost da poštuje odredbe konvencije i zadržava pravo da formalno optuži drugog za njihovo kršenje.

To je uradila Nikaragva. Ona je 1. marta pokrenula postupak pred Međunarodnim sudom pravde (ICJ), u holandskom gradu Hagu, protiv Nemačke. U podnesku se navodi da Nemačka, zbog svoje stalne podrške Izraelu, uključujući isporuku oružja, „nije uspela da ispuni svoju obavezu da spreči genocid počinjen nad palestinskim narodom“ i da je na taj način „doprinela izvršenju genocida kojim se krši konvencija“ i drugi elementi međunarodnog prava.

U postupku se traži da sud primeni „privremene mere“ protiv Nemačke, koje bi mogle da zahtevaju suspenziju njene podrške Izraelu, „posebno njene vojne pomoći uključujući vojnu opremu, u meri u kojoj se ova pomoć može koristiti u kršenje Konvencije o genocidu“.

Definisanje „genocida“

Nakon terorističkog napada Hamasa u Izraelu 7. oktobra, u kojem je po zvaničnim izraelskim podacima poginulo oko 1.200 ljudi, uključujući najmanje 850 civila, Izrael je bombardovao i zaposeo pojas Gaze. Prema zvaničnim podacima Hamasovih zdravstvenih autoriteta, broj poginulih premašio je 32.000 ljudi, što je više od 1,5 odsto stanovništva. Neke humanitarne organizacije kažu da bi ta cifra mogla biti I veća. UN i organizacije za zaštitu ljudska prava optužile su izraelske snage za neselektivne napade na civile. Čak i nepokolebljivi saveznici Izraela, kao što su Sjedinjene Države, zauzele su stav da gine previse civila.

Da li akcije Izraela predstavljaju „genocid“ pitanje je pravnog mišljenja. U januarskoj presudi o južnoafričkoj tužbi protiv Izraela, Međunarodni sud pravde je utvrdio da „barem neka dela i propusti za koje Južna Afrika navodi da su počinjeni u Gazi mogu da potpadnu pod odredbe Konvencije“.

U naknadnom saopštenju od 28. marta, sud je doneo dodatne odredbe, uključujući i zahtev da Izrael informiše sud kako ispunjava svoje obaveze prema međunarodnom pravu.

Nemačka je otvoreno stala na stranu Izraela u odbacivanju optužbi, što ide ruku pod ruku sa negiranjem same nepravde.

„Mi poštujemo Međunarodni sud pravde i naravno da ćemo učestvovati u postupku i braniti se“, rekao je Kristijan Vagner (Christian Wagner), portparol nemačkog ministarstva spoljnih poslova, nakon što je Nikaragva podnela zahtev. „Ali hajde da jasno stavimo do znanja da naravno odbacujemo ovu optužbu koju je protiv nas iznela Nikaragva“.

Potencijalni uticaj slučaja Nikaragve

Predmet koji je pokrenula Nikaragve u velikoj meri se oslanja na južnoafrički i može biti test za pravni argument da presuda iz januara pokreće određene obaveze trećih država, poput Nemačke.

„Ova pitanja su prožeta visokim stepenom nejasnoće . Međutim, slučaj koji je pokrenula Nikaragva se po svojoj sadržini suočava se sa ozbiljnim preprekama“, rekao je za DW Majkl Beker, docent međunarodnog prava i ljudskih prava na Triniti koledžu u Dablinu.

Izazov za Nikaragvu je i optužba Izraela za genocid bez direktnog učešća Izraela u tom slučaju. Da bi isposlovala presudu protiv Nemačke, „za Nikaragvu će verovatno biti važno da se utvrdi da neke od nemačkih obaveza ne zavise od toga da li Izrael krši međunarodno pravo, već da ih aktivira samo ozbiljna opasnost“, rekao je Beker. Svaka potpisnica sporazuma ima isto pravo da se pojavi pred sudom pravde, ali Nikaragva se suočava sa velikom preprekom javnog mnjenja. „Nikaragva je očigledno diktatura“, kaže za DW Sofija Hofman, stručnjakinja za međunarodne odnose sa Univerziteta u Erfurtu. „Za razliku od Južne Afrike, koja ne samo da je demokratska zemlja, već iza sebe ima i neverovatno uspešan pozitivan narativ.

Drugim rečima, Južna Afrika ima veći kredibilitet na svetskoj sceni, s obzirom na rušenje sopstvenog režima aparthejda i prelazak na demokratiju devedesetih. Uzme li se samo jedno merilo kao što je Indeks demokratije koji godišnje objavljuje „Economist Intelligence“, Južna Afrika je na 47. mestu — kao „demokratiju s nedostatkom“, slično kao SAD i Izrael. Nikaragva je na 143. mestu, zajedno sa „autoritarnim“ režimima, jedno mesto ispred Rusije.

Hofman kaže da ipak pravila važe za sve i postoji legitimna tvrdnja koju valja preispitati. Ona dodaje da je Ipak, „naravno, postoji i veoma legitimna, važna tvrdnja koju treba izneti. Pravila su za sve“, dodala je ona, a Nemačka je „ovde nekako veoma dvolična u pogledu podrške međunarodnom pravu, s jedne strane, gleda šta se dešava u Ukrajini i na neki način zatvara oči kada je reč o važnim političkim saveznicima“.

Zašto se izdvaja Nemačka?

Nemačka nije jedini saveznik Izraela, ali je jedan od najjačih. Posle SAD, Nemačka je najveći izraelski dobavljač oružja između 2019-2023 – prema podacima Stokholmskog mirovnog instituta (SIPRI) čak 30 odsto izraelskog uvoza oružja dolazi iz Nemačke. Nemačka vlada je dala zeleno svetlo za dodatne isporuke nakon napada 7. oktobra.

„Ideja da nemačko oružje doprinosi ubijanju mnogih civila – hiljada civila, žena, dece – je užasna ideja“, rekla je Hofman.

Pre nego što je podnela tužbu, Nikaragva je poslala diplomatske note Nemačkoj i nekolicini zapadnih zemalja, koje podržavaju Izrael ili su povukle sredstva iz Agencije UN za palestinske izbeglice (UNRWA), zbog slabo potkrepljenih navoda Izraela da je osoblje agencije bilo umešano u napad 7. oktobra.

Diplomatska kampanja je možda imala nekog efekta na te zemlje, pošto su neke od tada zaustavile prodaju oružja ili obnovile finansiranje agencije zbog pogoršanja uslova u Gazi. Nemačka je, međutim, ostala pri svom kursu. Pomoć agenciji pokrenuta je tek početkom ove nedelje, ali bez direktne pomoći u Gazi, zbog istrage o tvrdnjama Izraela koja je u toku.

„Državni rezon“ pod pritiskom

Međunarodni sud pravde nema načina da sprovede svoje odluke, ali može doprineti političkom i javnom pritisku na vladu. Kakve god bile opipljive posledice, Nemačka se suočava sa suštinski teškom situacijom. Njen posleratni identitet je ukorenjen u podržavanju univerzalnih principa međunarodnog prava koji je bio podstaknut uglavnom sopstvenim istorijskim zločinima. Njih Nemačka nastoji da ispravi konkretnom podrškom Izraelu, uprkos rastućem otuđenju jevrejske države od mnogih Jevreja širom sveta.

Podrška Nemačke Izraelu sadržana je u „državnom rezonu“, dvosmislenom političkom konceptu koji određenu državnu politiku čini neprikosnovenom. Nemačka Savezna centrala za političko obrazovanje shvata koncept više u autoritarnom ili monarhističkom nego u demokratskom kontekstu. Između ostalih problema, nemačka podrška Izraelu zbog genocida nad Jevrejima u prošlosti rizikuje da izjednači državu i narod, što bi prema kontroverznoj definiciji antisemitizma Međunarodnog saveza za sećanje na Holokaust (IHRA) koju Nemačka koristi na različitim nivoima vlasti, moglo da se okvalifikuje kao antisemitski stav.

Slučaj je u skladu i sa širim međunarodnim kritikama nemačkih domaćih pritisaka na slobodu akademskog i kulturnog izražavanja, što je dovelo do toga da ljudi postaju „žrtve ili mete represije spram ove veoma široke, široke definicije antisemitizma“, rekla je Hofman.

Sud je odvojio dva dana za pretres slučaja, 8. i 9. aprila, pri čemu su Nikaragva i Nemačka dobile po jedan dan da iznesu usmene argumente. Presuda bi mogla uslediti za nekoliko nedelja.

„Međunarodno pravo bi imalo koristi od pojašnjenja u vezi sa radnjama koje država mora preduzeti da bi se pridržavala ovih obaveza“, rekao je Beker, profesor međunarodnog prava. „Tvrdnje Nikaragve o Nemačkoj predstavljaju konkretan slučaj u okviru kojeg se ta pitanja potencijalno mogu ispitati“.