Probdeti noć u kafani – to nije retkost za one koji misle da se pravi život odvija samo noću. Odavno ne izlazim svaki dan, to je bila privilegija mladosti. Od pandemije sam promenio i kafanske navike. Ručak umesto večere, kući odlazim kada drugi tek izlaze u noć. Kao kroz maglu sećam se vremena kada je devet naveče bilo „još rano“ da se nađeš sa društvom.

Moja noćna smena u kafani redovno ima neki povod. Najčešće je to neko slavlje iz književnog miljea. Prijatelj koji je dobio nagradu, pa časti. Ili ekipno premeštanje književne družine sa promocije knjige u obližnju kafanu.

Tako je bilo i ovaj put. Ali priču koja se u mom sećanju odmotava unazad, ispričaću baš tako – od kraja. Od svitanja koje se na Autokomandi neprimetno uvlači u kafanu Užice, gde nas četvorica, uz lagani džez iz zvučnika, pokušavamo ubediti jedni druge čak i u stvari u koje nikada nismo verovali.

Sledeće jutro

Na Autokomandi već sat vremena vlada živost. Razdanilo se. Izlazim iz kafane i udišem hladan vazduh. Njegova oštrina para pluća. Jutarnje svetlo proteruje poslednje tragove mraka ispod nadvožnjaka, ali sunce ne vidim od zgrada. Šetam iznad auto-puta prema restoranu Franš. Sećam se jedne porodične sedeljke i guščije džigerice na dinstanim kruškama. Bilo je to davnog letnjeg popodneva.

Gledam poprsje čoveka – spomenik kojem niko ne prilazi. Osim mene, utrnulog od neprospavane noći. Luj Feliks Mari Fransoa Franše d’Epere. Čovek pod čijom komandom je probijen Solunski front. Pitam se, da li je maršal Francuske i počasni vojvoda srpske i jugoslovenske vojske umeo da osvane u nekom lokalu u Parizu. Spomenik ćuti.

Tramvaj broj 9 vozi me pored Hrama, oko Slavije. U njemu kunjaju ranoranioci. Svako je zagledan u dan koji sledi, a ja u noć koja je iza mene. Poneko i drema, noseći svoje nedosanjane snove tramvajskim šinama.

Beograd je oduvek imao razuzdan noćni život. Kažu da je ovde u tursko vreme otvorena i prva kafana u Evropi. Turci su tu uživaonicu kafe nazvali izvorno persijskim rečima – kafa i han. Docnije će taj pojam biti preveden na nemački – Kaffeehaus. Amerikanci su bečku kopiju orijentalne kafane pretvorili u coffee house.

Za razliku od tih adaptacija izvorne ideje ispijanja kafe i ćaskanja, na Balkanu se kafana pretvorila u točionicu alkohola, dobru blagovaonicu, dnevnu sobu, književni salon, stecište kriminalaca i doušnika, muzičku binu i psihoterapeutsku ustanovu.

Vozim se devetkom pored mamurnog Stefana Nemanje. U tramvaj upada romski sugrađanin sa harmonikom. Bez okolišanja počinje da peva Tominu pesmu: Kafana je moja sudbina. To je dovoljno da moja unutrašnja folkoteka kao odgovor aktivira Džinovićev glas: I tebe sam sit kafano, dabogda se zapalila. Mislim da bi to Oskar Davičo drukčije sročio: U nekoj kafani pevačice vrište i amali loču, A žandari sprovode kržljavog džepara.

Ovaj harmonikaš u tramvaju mora da je unuk kržljavog džepara iz Davičove poezije.

Ovako zadubljen u kafanske asocijacije umalo da promašim stanicu. Silazim na Sajmu. U vreme održavanja Sajma knjige umelo se jutrom vraćati sa brodske kafane na Savi posle bučne noći sa piscima koji su upalu zvanu narcisoidnost lečili ledenim napicima.

Semafor mi kaže da će moj tramvaj – broj 12 za Banovo Brdo – stići tek za petnaestak minuta. U obližnjoj pekari kupim parče pice. Nije baš neka. Ali prija mi doručak na Sajmu, dok se zver zvana Beograd oko mene ubrzava.

Kako je počela noć?

Drug koji je napisao knjigu o ženi koja ga je ostavila, našao se na bini jednog poznatog festivala u Studenjaku. Danas se takva vrsta ispovedne književnosti zove autofikcija. U taj kraj retko zalazim. Pozvan sam da govorim o knjizi. O njoj smo autor i ja razgovarali toliko puta tokom nastajanja teksta, da više nismo znali gde počinje fikcija, a gde se završava žena koja ga ostavlja. Zato se nisam morao posebno spremati za polusatni nastup. Razgovarali smo onako kako smo to činili mesecima, samo pred publikom i za skroman honorar.

Odmah posle nastupa upali smo u pivnicu Džakarta. Muzičari su se spremali da na svoje žice nanižu i naše umorne duše. Ali znali smo za jadac, pa smo seli u sporednu prostoriju. Tako je bol, ekstaza bola o kojoj su ovi momci pevali, do nas dolazio samo kao zvučna pozadina koja se tiče nekog drugog. Za stolom smo bili razni i raznovrsni. Autorov drug Stiv koji je dobar deo života proveo u Americi. Jedan pisac i televizijski urednik. Drugi pisac, vojvođanski Nikšićanin. Treći pisac, uzdah svih beogradskih književnih kritičarki. Pridružila nam se i organizatorka festivala.

Na sto stiže specijalitet kuće, a vispreni konobar brzo shvata s kim ima posla, pa donosi piće i ne pitajući.

Posle ponoći veće društvo se osipa. Neko sutradan radi. Neko mora kod doktora, jer se ukočio. Neko jednostavno nema volje da proživi još jedan noćni beogradski kafanski maraton. Ali uporni ostaju. Bilo nas je četvorica.

Kockarnica – zavisnički bluz

Dvadesetak književnih nagrada na biografskom talonu, uključujući i NIN-ovu, pozamašno kafansko iskustvo. Ali je pitanja, gde ćemo sada, ostalo da preteći visi među nama. U ovom kraju ima mnogo studenata, ali malo kafana. Logično.

Barba – zovem ga tako jer je pustio bradu, a ona je, za razliku od kose, potpuno seda – živi u blizini. I zna rešenje. Postoji kockarnica u kojoj se piće toči do zore.

Da nas vidi Nedeljko Bilkić. Umesto krčme u planini – kockarnica.

Ukratko, jedva je bilo mesta na parkingu. Najtrezniji među nama, Ninovac, vozio je do odredišta, a mi smo na pametnim telefonima pokušali da izbegnemo policijske patrole. Uspelo nam je. Ili ih nije bilo. 

Enterijer je bio jeftina replika lasvegasovskog bleštavila. Tu i tamo poneki zavisnik. Od kocke. Ili od alkohola. Ali, uz malo navikavanja, ambijent postaje ugodan.

Konobarica koja je došla posle nekoliko poziva, izdeklamovala je listu pića. Imala je lepo popunjene butine u koje su se urezivale mrežaste čarape. Oko trideset godina. Mučeničkog lica. U jednom trenutku, kada je nabrajala vrste piva, primetio sam da muca: H-h-hajneken. Za-zaječar- sko. S-s-s-stela.

I bi mi žao ove žene koja je osuđena da u pseudoerotskom vešu, sa govornom manom, uslužuje prvoligašku književnu ekipu koju je spopala boemska insomnija. 

Piće koje smo naručili donela je njena koleginica. Nešto mlađa, pank frizura i ruka na kojoj je utetoviran celi naučnofantastični strip. Setim se Đure Jakšića. Ana toči, Ana služi, Al’ za Milom srce tuži.

Ovo je, uprkos pozamašnom stažu, i za mene bilo nešto novo. Vodili smo naše besmislene književne razgovore usred kockarnice, negde na granici Novog Beograda i Zemuna. Noć je curila kroz nas kao kroz levak.

Zvučni proizvodi pop sintetike pokušavali su da sugerišu nešto, ali na unutrašnjem uvu opet Nedeljko Bilkić: Pa mi oči padnu na ta njedra bujna, Bona Maro daj još vina rujna. Možda znak da treba da naručimo još po pivo. Ali se za stolom stvori mucava konobarica.

„F-f-f.“

„Fajront?“, pomogao sam joj.

„Da“.

Tako smo završili naš boravak u Bilkićevom Las Vegasu. Ali to nije bio kraj. Noć je još mlada, tek je pet.

Užice

Pitam se koji bi stih išao uz sve ovo. I kada ga zoveš – stih se pojavi. Miodrag Tripković: „Noć je otrovna, alkoholna, teška i doušnik se u krčmi smeška“.  Do čuvene kafane Užice na Autokomandi putovali smo skoro pola sata. Prešli smo reku, pa smo preko puste Slavije prevalili vračarsko brdo. Kola smo parkirali pred kafanu. Umeo sam ovamo da navratim na poneko piće pre odlaska kući.

Jednom sam ovde sa rođenim Sarajlijom probdeo celu noć. Bilo je leto, pili smo pivo kao vodu. Govorili su mi da je ta krčma opasna, da tu zalaze kriminalci. Pa naravno da zalaze, i oni su ljudi koji vole noć, ponekad ožedne i ogladne. Ali nikada nisam prisustvovao ni najmanjem izgredu.

Sarajlija mi je ispričao da je jedan živi klasik, na nagovor mlađih obešenjaka, prvi i jedini put došao u kafanu koja se zapravo zove Staro Užice. Te su noći tamo upale „kornjače“, specijalci koji su tražili neke ubice. Racija je nezgodna stvar. Moraš da daš ličnu kartu i kada ideš u klozet. Ili da kao živi klasik stojiš sa rukama podignutim uz zid, dok ti grubi prsti vršljaju po džepovima.

Ovog jutra se ništa nije desilo. Kafanu su malo preuredili u odnosu na ranije stanje. Uz novi nameštaj, koji je poslovičnoj rustikalnosti dao smer šminke, išli su klasici američkog džeza. „Dok sveci marširaju“. Pričali smo o beogradskim kafanama kojih više nema. Ili o onima koje je divlja tranzicija pretvorila u restorane, gde bivši ministri gustiraju viski i kubanske cigare. Setismo se kafana u Sarajevu, konoba u Splitu, jedne taverne u Atini, niških mehana. Nemačkih pivnica. I nazdravismo za pokoj duše svake preminule kafane.

Onda je neko spomenuo srpsko-hrvatske odnose, prizivajući Tompsonov koncert kao glavni argument. Noć se raspala u mučno jutro. Hej, kafano, muko, rekao bi Toma. A Crnjanski: Iskopane oči, vino što se toči, U slavu ubistva i žrtve.

Rade Drainac drži tercu: Zasvetle prozori na krčmi u praskozorje, ispod smrzlog granja, zaplaču violine kao borje i do suza me zabole tada moja tužna bekrijanja.

Ustajem da pođem. I ovu noć i ovaj tekst najbolje je okončati Tinovim stihom:

Mi smo išli putem. Put je bio dug.

Kasno opazismo, da je taj put krug.