Strah je tu, danju i noću, rekao je Mamadu iz Čada prepričavajući šta mu se dogodilo ranije ovog meseca nakon što nije uspeo da stigne do Lampeduze. Zbog straha od odmazde tražio da DW ne koristi njegovo puno ime.

„Oficiri obalske straže Tunisa uzeli su nam mobilne i novac i odvezli nas do libijske granice gde su nas svukli i ostavili same”, rekao je za DW iz mesta gdje se krije, maslinjaku u blizini lučkog grada Sfaksa. Kaže da je hodao oko 240 kilometara kroz pustinju da bi tamo stigao.

Maslinjak je postao ozloglašeno skrovište za oko 80.000 subsaharskih migranata koji čekaju priliku da pređu Sredozemno more - do Evrope.

NVO i novinari optužuju EU 

Lorin Zajbert, istraživačica iz Human Rights Watch (HRW) rekla je da je ono što su Mamadu i drugi doživeli bilo „nezakonito kolektivno proterivanje". Alžir, Libija i Mauritanija to rade već godinama, kaže ona za DW, ali u Tunisu je to noviji fenomen koji je od prošle godine postao sistemski.

To kaže i stručnjak za migracije koji je govorio za DW, ali pod uslovom anonimnosti: „Proteklih godina bilo je nekoliko slučajeva, obično kada bi vlasti Tunisa presrele krijumčarske brodove iz Libije".

„Sada se čini da su proterivanja više sistematska, delom uključuju urbane pritvore u mestima kao što su Sfaks i Zarzis. Vidimo promenu u načinu na koji se postupa s migrantima na moru", dodao je on.

Ranije ovog meseca, Lighthouse Reports, istraživačka novinska organizacija i više vodećih svetskih medija, među njima Vašington Post, Špigel i nemački javni servis ARD -  objavili su izveštaj u kojem se govori o povećanju broja takozvanih „proterivanja u pustinju".

Nakon godinu dana istrage, zaključeno je da je nacionalna garda Tunisa bila u središtu ovih operacija, te da veliki deo novca za te operacije - dolazi iz EU.

Više od milijardu evra od EU

U julu 2023. predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen ponudila je, u okviru sporazuma sa Tunisom, finansijski paket vredan više od milijardu evra, koji se sastoji od 900 miliona evra plus 150 miliona evra hitne budžetske pomoći, i dodatnih 105 miliona evra za upravljanje granicom i aktivnosti protiv krijumčarenja.

„Sve veća sredstva EU za kontrolu migracija samo podstiču ova kolektivna proterivanja, koja su u suprotnosti sa regionalnim i međunarodnim pravom", rekla je Zajbert iz HRV-a za DW.

Prema izveštaju novinske agencije AFP, EU nije konkretno odgovorila na navode Lighthouse Reports. Portparolka Evropske komisije Ana Pisonero rekla je da je „ponekad situacija izazovna u našim partnerskim zemljama... (ali one) ostaju suverene države i nastavljaju da kontrolišu svoje nacionalne snage".

Zajbert smatra da su to prazne reči. „Postoji zapravo jasna granica koja se može povući između finansiranja EU i nastavka ove prakse", kaže ona.

Sistematska proterivanja

Za mnoge posmatrače, razvoj situacije u Tunisu posebno je zabrinjavajući jer je ova zemlja postala popularna polazna tačka za migrante iz cele Afrike koji hoće u Evropu.

Tunis je 2015. ukinuo vize i bilo je nadaleko poznato da je zemlji potrebna jeftina radna snaga, što ju je učinilo dobrim mestom za ljude koji tako mogu nešto da zarade za prelazak preko Mediterana.

Lučki grad Sfaks, koji je udaljen manje od 150 kilometara od Lampeduze, odavno je postao glavno središte za krijumčarenje ljudima, što su vlasti Tunisa manje-više tolerisale.

No u februaru 2023. predsednik Tunisa Kais Sajed pokrenuo je akciju protiv migranata nakon što je utvrdio da subsaharski migranti koji ulaze u zemlju svesno menjaju demografsku strukturu Tunisa. Rekao je da to preti da Tunis pretvori u "afričku" zemlju umesto u "arapsko-muslimansku".

Nakon toga usledila je policijska akcija širom zemlje koju je delimično podržalo stanovništvo Tunisa: mnoge porodice podsaharskih crnaca su iseljene iz svojih domova, maltretirane na ulicama i proizvoljno uhapšene.

Maja 2023. kada je Tunis prvi put deportovao oko 1.200 migranata na granicu sa Libijom, „to je izazvalo humanitarnu krizu, u kojoj je život izgubilo nekoliko migranata, uključujući i decu, a takođe je dovelo do političke krize između Libije i Tunisa", kaže za DW stručnjak za migracije koji je želeo da ostane anoniman.

U julu, nakon međunarodnog negodovanja, deportacije velikih razmera su prestale - da bi se ponovo nastavile u septembru.

„Od tada deo transporta ljudi ide do granice sa Alžirom, a drugi do libijske granice", kaže ovaj posmatrač i zaključuje:

„Iako trenutna proterivanja Tunisa na libijsku granicu ne stvaraju humanitarnu krizu jer Libijci prilično brzo primaju migrante, oni se i dalje dovode u prihvatne centre gde se suočavaju sa rizikom od zlostavljanja".