DW: Vaša knjiga se zove „Turbofolk i raspad Jugoslavije“. Gde vidite vezu tog žanra i raspada zemlje? 

Sonja Fogel: Pokušala sam da preispitam gde je veza jer sam pri prvim susretima sa bivšom Jugoslavijom bila veoma iznenađena s kolikim nacionalnim nabojem se govorilo o toj muzici koja je bila sveprisutna. Pokušala sam da takoreći predstavim istoriju te muzike i kako se o toj muzici govorilo od sedamdesetih i vremena Jugoslavije, koja je u jednom momentu prosperirala, preko osamdesetih i devedesetih – vremena nacionalizma i građanskih ratova kada se turbofolk zapravo razvio – pa do danas nakon takozvanih demokratskih promena u Srbiji kada imamo novi turbofolk. Time sam htela da prikažem i istoriju raspada Jugoslavije.

Mnogo se govori o vezi turbofolka i nacionalizma. Neki smatraju da ta veza itekako postoji, neki da su tvrdnje o tome potpuno preterane. Kakvo je Vaše mišljenje?

Verujem da se može reći da je ta veza toliko tesna jer je turbofolk, kao i sama reč za tu posebnu vrstu muzike, nastao tek devedesetih. To znači u vreme nacionalizma i megazvezda poput Cece, udovice ratnog zločinca Arkana. Tu postoji direktna veza sa nacionalizmom, ali sama muzika nije politička. To je pop-muzika sa mnogo uticaja zapada, ali i regionalnog folklora. Tekstovi su zapravo bez izuzetka apolitični. Oni su, sasvim u skladu sa primerima sa Zapada, mahom ljubavne priče, delom tragične. No turbofolk političkim čini veza sa devedesetim, to kako se o njemu govori i tako se on stalno dovodi u vezu sa posebnim aspektima tih društvenih promena. O njemu se kaže da je obeležen srpskim nacionalizmom, kičast, pornografski…

Vi pišete da je turbofolk više od muzičkog žanra, da je on lifestyle, kultura sa sopstvenom estetikom. O kakvoj estetici je reč?

Ta estetika je deo tadašnjeg društvenog miljea i svega onoga što se dešavalo devedesetih. U tom trenutku više nije bilo jugoslovenskog društva sa diferenciranom, veoma zapadnom pop-kulturom, već su društva bila odjednom jako obeležena granicama. Estetika turbofolka se pre svega pokazuje kroz sliku o rodnoj ulozi, dakle u estetici žena i muškaraca. Takođe u tome kako su oni predstavljeni u spotovima, kako pevačice izgledaju. To je veoma seksualizovana slika stereotipno prikazane žene – dakle ekstremno duge noge, velike grudi, napumpane usne, ekstremno našminkana, duga, prava kosa. To je slika koja je doduše postojala, koja se ipak razlikuje od slike žene u osamdesetim godinama koja je u Jugoslaviji ipak bila otvorenija.

Vi ste fenomen turbofolka i njegove uloge u bivšoj Jugoslaviji opisali na primeru tri pevačice: Lepe Brene, Svetlane Cece Ražnatović i Jelene Karleuše. Idemo redom. Što je simbolizovala Brena, kakvo društvo?

Može se reći da je Lepa Brena bila zapravo prvi veliki svejugoslovenski pop-star. Ona je, što se popularnosti tiče, ostvarila sve rekorde. Ona je punila stadione i tada je bila simbol jedne vrste prosperitetne Jugoslavije gde je pop-kultura igrala važnu ulogu, otvarane su nove TV stanice i postojale su muzičke emisije koje su emitovale u celoj Jugoslaviji i shodno tome je Lepa Brena zaista pomalo majka Jugoslavije. Ona otelotvoruje možda priču o emancipaciji koja je u Jugoslaviji bila poželjna. Ona sama je iz bosanskog sela došla u veliki grad gde je postala ekstremno uspešna i to je sasvim bila priča koju je jugoslovenska politika, Komunistička partija, tada predviđala kao idealni put: da ljudi sa sela dolaze u grad, da se žene emancipuju iz seoske skučenosti i patrijarhalnog okruženja i postanu uspešne.

 - pročitajte još: Virtuelni život Jugoslavije

Posebno važan period, ne samo u Vašoj knjizi, ste opisali na primeru Svetlane Ražnatović. Napisali ste da Ceca do danas slovi među velikim brojem Srba, ali pre svega u drugim bivšim republikama i zapadnoj Evropi kao inkarnacija srpskog nacionalizma. Zašto?

Mislim da je to pre svega jer je ona imala jednu vrstu srpskog venčanja iz bajke sa Željkom Ražnatovićem Arkanom. I ta veza je naravno jedina direktna veza sa srpskim nacionalizmom. Ceca je bila superstar, ali ne više Jugoslavije, već Srbije devedesetih i ona tada preuzima pomalo ulogu koju je prethodno u Jugoslaviji imala Lepa Brena, koja je bila superstar za različite nacije, generacije i klase. Ceca preuzima ulogu samo za mnogo manje, srpsko društvo.

U knjizi ste citirali profesora Erika Gordija koji kaže o tadašnjoj Srbiji kaže: „Prikazivanje blještavila i luksuza nudilo je eskapističko skretanje pažnje sa stvarne situacije.“ U isto vreme u susednoj BiH je besnwo rat. Da li je, po Vašem mišljenju, zapravo turbfolk služio kao sredstvo politike za skretanje pažnje sa realnosti?

Ne bih se u potpunosti složila sa Gordijem u izjednačavanju turbofolka sa eskapizmom jer pop-kultura uopšte ima aspekt da spaja grupe i potpuno banalno uvek služi zabavi i po pravilu nije politička. No s obzirom na taj specijalni bekgraund, pre svega u Srbiji, u oči pada da je turbofolk bio bez alternative. Dok je osamdesetih još uvek bila relativno rasprostranjena pop-kultura i postojala je alternativna scena, devedestih je na svim kanalima radija i televizije bio turbofolk. To nepostojanje alternativa naravno da budi dojam o eskapizmu. Ulogi igra i estetika, ekstremno obeležena luksuzom. U spotovima možemo videti marke poput Marlbora, Dolče&Gabane, Armanija i to u vreme kada je taj lifestyle bio sasvim daleko od srpske stvarnosti, kada je Srbija bila izolovana, a zbog embarga i sankcija nije bilo pristupa otvorenom svetu i tim luksuznim proizvodima.

 - pročitajte još: Fluidno sagledavanje Jugoslavije

Kako to objašnjavate?

Pre svega je to bilo nešto što je u društvenom ili političkom smislu zaista bilo poželjno. Dakle nove televizijske stanice, poput Pinka, nisu imale informativno-političke programe, nisu imale vesti, već su etablirale muzičke televizije u Srbiji i celoj jugoistočnoj Evropi. Iza toga stoje politički interesi. Srbija je bila jedina zemlja bivše Jugoslavije koja je bila involvirana u rat, a da rat nije bio na njenoj teritoriji, tako da se time takoreći nudilo nešto što bi političko suočavanje zamaglilo zabavom.

Dakle turbofolk kao političko sredstvo da bi se skrenula pažnja?

Ne bih rekla da je to bio neki veliki plan, ali već kroz televizijske stanice, privatizacijom radija i televizije, se mogao ostvariti uticaj raspodelom novca, iznajmljivanjem prostora… Može se reći da je turbofolk bio indirektno, ali strukturalno podstican. Nije reč o tome da je Slobodan Milošević zacrtao podsticanje turbofolka kao cilj. To se ne može reći.

Nakon okončanja Miloševićeve vladavine dolaze demokratske promene u Srbiji i sa njima treća pevačica koju u knjizi koristite kao simbol – Jelena Karleuša. Što ona simboliše?

Ona otelotvoruje novu Srbiju nakon takozvanih demokratskih promena i time društveni proboj, ponovno ostvarivanje međunarodnih kontakata u području kulture. Kada je reč o Karleušinoj muzici, verujem da je mnogi ne bi prepoznali kao turbofolk iako tu postoje brojni originalni turbofolk elementi, recimo triler koji zvuči orijentalno, ali tu postoji mnogo uticaja zapadne pop-muzike. Dakle to ide u pravcu R&B i elektronike. Ono što kod Karleuše veoma podseća na turbofolk je estetika. Ona zaista izgleda kao barbika. To znači da pitanje rodne uloge ponovo dolazi u prvi plan. Rekla bih da takvu zvezdu od Cece razlikuje ironična referenca na istoriju turbofolka. Prvi put turbofolk ima jednu vrstu političkog stava jer se zvezde poput Jelene Karleuše ili Seke Aleksić veoma zalažu za LGTB prava.

 - pročitajte još: Jugoslavija i Čehoslovačka - dve slike kraja

Šta je Vaše mišljenje nakon svega, može li se uopšte govoriti o pozitivnoj ili negativnoj ulozi turbofolka?

To je teško reći jer ta muzika uvek ima različite aspekte i ne čini ništa drugo nego da odražava društveni razvoj. I to se pokazuje u veoma emotivno vođenoj debati o turbofolku gde se govori o brojnim društvenim aspektima, o napretku i nazadovanju društva, o nacionalnoj i kulturnoj pripadnosti, o Evropi, Balkanu, Istoku, Zapadu, muškarcima i ženama.

Neki autori turbofolku zaista pripisuju pozitivnu ulogu. Govori se o tome da turbofolk – nakon Cece – u postjugoslovenskom kulturnom prostoru više spaja, nego što razdvaja. Branislav Dimitrijević, kojeg citirate u knjizi, kaže: „Čini se da je pomirenje u pop-folk muzici već započelo“. Može li se posmatrati na taj način?

Mislim da može jer turbofolk zaista povezuje baš kao i drugi turbofolk fenomeni. Muzika za zabavu i pop-kultura povezuju zajednice i uvek su povezivali. Turbofolk u svakom slučaju ima potencijal za to i definitivno se danas može reći da je to kulturni produkt koji je preživeo građanske ratove i vreme nacionalizma u bivšoj Jugoslaviji. Danas još uvek ima uticaja u zemljama bivše Jugoslavije i skoro u celoj jugoistočnoj Evropi.

Šta Vam je kao Nemici bilo posebno upečatljivo u tekstovima pesama koje ste analizirali?

Dok sam slušala tekstove bila sam iznenađena i šokirana slikom žene u Cecinim pesamama. To su u principu kao i u pop-muzici vrlo uobičajene ljubavne priče ispričane iz perspektive žene, ali nisu pomirljive i romantične, već ekstremno brutalne ljubavne priče koje zapravo govore o tome kako muškarac vara ženu i ponekad je zlostavlja. Ceca, ali i žene o kojima priča, u pesmama govore kako su u milosti i nemilosti muškarca, zbog toga pate, ali ga ne napuštaju. Takvu radikalnost još nikada nisam čula u drugim formama muzike.

„Turbofolk su uvek drugi“, navodite u knjizi. Kako to objašnjavate?

Objašnjavam time da je debata o toj muzici ekstremno nabijena emocijama. Fenomen je da ta muzika devedesetih nije imala alternativu. To znači da se mogla čuti svuda, a uprkos tome nisam mogla da nađem nikoga ko bi rekao: „Ja sam fan turbofolka“. Verujem da ta protivrečnost postoji jer je s turbofolkom isprepleteno mnogo društvenog razvoja, gubitak raznolikosti u kulturi, pitanje jednakosti polova – sve je to uglavnom postojalo u bivšoj Jugoslaviji, a turbofolk pokazuje kako svemu brzo može doći kraj.

*Sonja Fogel, 1983, je urednica u Fondaciji Bauhaus u Desauu. Kao novinarka je radila u Nemačkoj, Rusiji i Srbiji, između ostalog za levičarske listove Tagescajtung i Nojes Dojčland. Završila je rodne i istočnoevropske studije.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android