Prema zvaničnim podacima u Turskoj je poginulo više od 50.000 ljudi, a preko 125.000 je povređeno. Najteže je pogođen Hataj na granici sa Sirijom. Uništeni su čitavi delovi tog grada.

Mnogi ljudi preselili su se u druge gradove. Oni koji su ostali i dalje uglavnom žive u kontejnerskim naseljima, što je trebalo da bude samo privremeni smeštaj. Takvih naselja samo u širem području Hataja ima oko 200. Utočište je tu pronašlo oko 187.000 ljudi.

Kontejneri pretrpani, često nema ni struje ni vode

Nezadovoljstvo među njima je veliko. Žale se da je prostor za život nedovoljan, u mnogim kontejnerima po nekoliko porodica živi zajedno.

Učiteljica Serap Selčuk i njenih dvoje dece, na primer, dele kontejner sa još petoro ljudi. Kaže da je zatražila da joj daju drugi kontejner, ali odgovor još nije dobila.

Prvih nekoliko dana nakon zemljotresa dobijali su pomoć – besplatnu hranu i životne potrepštine. Toga više nema. Selčuk kaže da je dobila samo dva paketa pomoći od turske agencije za katastrofe AFAD.

Pored stalnih nestašica struje i vode, veliki problem je i to što mnogu oštećeni putevi još uvek nisu popravljeni. Neki su sasvim neprohodni, a kada padne kiša, problem se pogoršava, jer voda ne otiče.

Serap Selčuk žali se i na porast uličnog kriminala. U prvim danima, policajci i druge službe bezbednosti bili su tu, u njihovom kontejnerskom naselju. „Danas je ostalo samo nekoliko kamera. Nedavno je jedan čovek pretio drugom čoveku pištoljem. Niko nije intervenisao“, kaže Selčuk.

Veoma malo novih stanova

Izgradnja novih stanova u Hataju napreduje sporo. Predviđeno je 45.000 novih stambenih jedinica, ali je za sada pri kraju tek nešto više od 2.600. Prema zvaničnim informacijama, u ovom trenutku samo 25 stanova spremno je za useljenje.

„Imali smo stan od 195 kvadrata, sada živimo u 21 kvadratu“, kaže 70-godišnji Abdulsamet Pulat. Ipak je, kaže, zahvalan državi. „Nismo gladovali, niti smo umrli od žeđi. Uvek smo imali krov nad glavom“, kaže Pulat.

Njegova supruga je povređena u zemljotresu. Operisana je u Izmiru, nakon čega su jedno vreme živeli u studentskom domu u Samsunu, na severu Turske. Zatim su se vratili u Hataj. „Želim ponovo da živim tamo gde je nekad bio moj stan“, kaže Pulat.

Mnogi su otišli da se ne vrate

U industrijskoj zoni grada srušilo se 95 odsto zgrada. Ethem Icer peče hleb u jednoj oštećenoj zgradi. Broj njegovih kupaca je, međutim, značajno opao nakon zemljotresa: nekada je prodavao po 4.000 zemički svakoga dana, danas samo hiljadu. Nekada je imao sedam radnika u pekari, danas radi sam. Žali se da vlasnici radnji poput njega ne dobijaju nikakvu pomoć.

„Država nas je zaboravila“, kaže i automehaničar Levent Inejči. „Mnogi bi hteli ponovo da rade, ali država to ne podržava u dovoljnoj meri. Ovde je bilo mnogo talentovanih majstora, ali otišli su i nisu se vratili. To je veliki gubitak.“

Taksista Ekrem Ozturk poslednji je u njegovoj kompaniji u kojoj je nekada radilo 15 vozača. „Mnogi kažu da se ovde sve vratilo u normalu, ali to nije istina“, kaže. „Ponekad poželim da sam poginuo u zemljotresu. Onda ne bih više morao sve ovo da gledam.“

U Siriji još teže

Situacija u susednoj Sirijiverovatno je još teža. Za Marjam abo Atban iz gradića Jindiresa na severozapadu zemlje teško je i da poveruje da je prošla čitava godina od kada joj je razorni zemljotres jačine 7,8 stepeni uništio život. Sećanja na jutro 6. februara 2023. za tu 42-godišnju majku bolno su živa.

„Kada je sunce izašlo, polovina moje porodice bila je mrtva“, kaže.

„Sada živimo u šatoru, na samo nekoliko metara od mesta gde je dvoje naše dece stradalo ispod ruševina kuće“, priča ona za DW.

„Moj muž je hteo da ode, ali ja sam to odbila. Bez obzira gde da smo, njihove slike su uvek pred našim očima“, kaže plačući.

Prema podacima Ujedinjenih nacija, u zemljotresu je poginulo najmanje 6.000 Sirijaca. Podaci nekih drugih organizacija bliži su brojci od 8.000, a nevladina organizacija Sirijska mreža za ljudska prava navodi da je poginulo 10.024 ljudi.

Povratak Asada

Zvaničan broj praktično je nemoguće utvrditi jer različite vlasti drže kontrolu nad različitim delovima zemlje. Posle 13 godina građanskog rata, Sirija je podeljena na oblasti koje kontroliše vlada pod predsednikom Bašarom el Asadom, a uz podršku Rusije i Irana, i one pod kontrolom opozicionih grupa i milicija koje podržavaju Turska, SAD i drugi.

Ta politička fragmentacija pomogla je Asadu da se ponovo učvrsti na položaju. On je u danima nakon zemljotresa insistirao na tome da svaka pomoć Siriji, uključujući i onu za teritorije pod kontrolom pobunjenika, mora da ide preko Damaska, glavnog grada koji je pod kontrolom njegove vlade.

Pored toga, mnoge arapske nacije, pa čak i one koje su bile prekinule veze sa Asadom, ponudile su pomoć nakon zemljotresa. To je otvorilo put da se razgovori obnove, a tri meseca kasnije, u maju 2023, Asad je ponovo primljen u Arapsku ligu. Ta grupa od 22 zemlje suspendovala je Siriju iz organizacije 2011. zbog obračuna režima sa lokalnim stanovništvom.

Sve manje pomoći

Ipak, ni godinu dana nakon zemljotresa, situacija u zemlji nije se popravila. „Sirija je i dalje u apsolutno katastrofalnoj situaciji“, kaže za DW Džulijan Barns-Dejsi, direktor programa za Bliski istok i severnu Afriku berlinskog trusta mozgova „Evropski savet za spoljne odnose“. Umesto bilo kakvog poboljšanja, kaže, „Sirija je izašla iz fokusa međunarodne agende i vidimo da finansiranje presušuje“.

Hiba Zajadin, viša istraživačica odeljenja za Bliski istok i severnu Afriku u „Hjuman rajts voču, kaže: „Godinu dana kasnije, humanitarna i ekonomska kriza u Siriji su se pogoršale. Mnoge oštećene zgrade i dalje su u ruševinama, a sredstva UN se smanjuju i to u vreme kada se sve više ljudi gotovo u potpunosti oslanja na pomoć kako bi preživeli“, kaže Zajadin za DW.

To važi i za Abdula Razaka Kaleda al Saha, takođe iz Jindiresa. U zemljotresu je izgubio deset članova familije i kuću.

„Pre godinu dana pao sam ispod nule i ostao bez pomoći“, kaže on za DV u Jindiresu. „Niko mi nije dao čak ni šator, pa sam morao da pozajmim novac i kupim ga, a niko mi do sada ni to nije obeštetio.“

Prema Svetskom programu za hranu (WFP), Sirija je među 10 zemalja sveta s najvećim brojem gladnih, a oko 12,9 miliona Sirijaca – što je više od polovine stanovništva – pati od gladi. Uprkos tome, ta organizacija UN u januaru je najavila da će okončati program pomoći u hrani za Siriju zbog „finansijske krize“.

„Većina Sirijaca sada je fokusirana na svakodnevno preživljavanje. A kolaps se nastavlja“, kaže Barns-Dejsi.