Dok se u Antaliji vrše pripreme za sastanak grupe G20 koji će biti održan tokom vikenda, u Istanbulu će se pred sudom pojaviti mlada novinarka Canan Coskun. Koje zločine je izvršila? Istraživačko novinarstvo. U suštini, biće kažnjena zato što je radila svoj posao. Za to po turskom zakonu može da bude osuđena na 24 godine i tri meseca zatvora. Nažalost, njen proces nije prvi takve vrste. Pred sudovima su sve češće novinari koji pokušavaju da razotkriju korupciju, nepravdu i razne druge političke skandale. Napadi na slobodu štampe, u Briselu se beleže sa posebnom pažnjom.

Dugačak spisak loših stvari

Poslednji izveštaj Evropske komisije o napretku Turske, zemlje kandidata za članstvo u EU, pokazuje da nedostaje politički napredak. U izveštaju se konstatuje pogoršanje situacije, naročito kada je reč o temama kao što su sloboda mišljenja, sloboda okupljanja, nezavisno pravosuđe, podela vlasti, povećanje predsedničkih ovlašćenja ili promene u zakonodavstvu kada je reč o internetu. Turska se tako udaljava od evropskih standarda.

Turska vlada brzo je reagovala na izveštaj Evropske komisije. Prema njenom mišljenju, neke od optužbi su neopravdane, preterane i zato neprihvatljive. Zbunjujuće je što premijer Ahmet Davutoglu govori o novom ustavu koji bi trebalo da štiti građanske slobode i podelu vlasti. Proteklih 13 godina pokazalo je da takve izjave i dalje ostaju samo teorija, osim ako ovoga puta nova vlada napokon u praksi nešto ne promeni. Ukoliko Davutoglu to ozbiljno misli, onda pre svega mora da se pobrine da mediji više ne budu pod pritiskom i da novinari mogu da rade svoj posao bez da se osećaju ugroženo i da moraju da sprovode autocenzuru.

Neophodni jasni signali

Vara utisak da vladajuća Partija pravde i razvoja (AKP) nakon izborne pobede ima neograničenu vlast. Turskoj su partneri iz EU potrebni isto toliko hitno, koliko je i Turska potrebna njima. Brisel ni jednoj od strana nije učinio uslugu time što je objavljivanje izveštaja ostavio za posle prevremenih izbora. Evropska unija je time samo pokazala svoju slabost, a AKP se oseća jačom više nego što jeste.

Evropska unija bi u budućnosti Ankari morala da šalje jasne signale – glasno s vremena na vreme reći da je Turska važan saveznik, nije dovoljno. Čak i plan da se pokuša da se Turska finansijski uveri u to da zajedno pristupi rešavanju izbegličke krize, neće uroditi plodom. Uniji su potrebni bolji stimulansi, i to ne samo kada je reč o izbegličkoj krizi i građanskom ratu u Siriji, već i kada se radi o jačanju demokratije u čitavom regionu. Šta bi moglo da bude primamljivije od oživljavanja pristupnih pregovora? Ostaje pitanje da li će Turska na to da pristane. U interesu svih bi bilo da se tim trnovitim putem korača zajedno.