„Možete li da shvatite šta to znači, kada to sve posmatrate, a ništa ne možete da učinite i morate da ostanete u životu.“

„Ovi ljudi su bez gotovo ikakvog upozorenja odvučeni iz svojih kuća i prisiljeni da marširaju kroz pustinju. Hiljade žena i dece je umrlo na tom prisilnom putovanju. I to ne samo od gladi i iscrpljenosti, nego jer su bili žrtve nečovečnih postupaka svojih čuvara.“

„Na stotine ih je umrlo od gladi, na hiljade od tifusa, svuda su besciljno tumarala deca bez domovine i roditelja.“

„Sećam se da je moja maćeha bila trudna. Oni su joj zabili mač u trbuh, izvadili dete i počeli da se smeju jer je bilo muško.“

U dokumentarnom filmu reditelja Erika Fidlera, emitovanom na prvom programu nemačke televizije ARD-u, poznati nemački glumci čitaju izveštaje očevidaca. Oni govore umesto milion i po žrtava koje su izgubile život u turskom genocidu. Punih godinu dana, od 1915. do 1916, turska vojska i policija su zajedno sa kurdskim bandama i kriminalcima, uz prećutni pristanak Nemačke kao saveznice Turske, proterali oko dva miliona Jermena iz njihovih domova. Milion i po nije preživelo.

Spomenik na Cicernakaberdu

Jermenska vlada je 1965. godine naložila da se podigne spomenik žrtvama genocida na brdu Cicernakaberd (Lastavičji dvorac) kod Jerevana. Lavrentij Barsegjan je profesor istorije i bivši direktor Muzeja o genocidu. Svaki put kada dođe u muzej ponovo ga obuzima duboka tuga: „Dan 24. april 1915. se smatra početkom genocida. Svake godine na taj dan hiljade ljudi posećuju muzej. I zaposleni u muzeju i posetioci, svi osećaju isto što i ja.“

U katakombama muzeja čitava ta strahota dobija svoje naličje na ogromnim fotografijama. Spomenik na brdu Cicernakaberdu je jermenski Jad Vašem. Jermeni ne mogu da shvate zašto je holokaust nad jevrejima u Drugom svetskom ratu širom sveta priznat kao genocid, a masovno ubistvo pripadnika njihovog naroda nije.

Turska izmišlja istoriju

Turska Vlada ni danas ne želi da prizna tu činjenicu i manipuliše svoje istorijske knjige. Ko o tome progovori biva, poput novinara Hranta Dinka, ubijen ili, poput dobitnika Nobelove nagrade za književnost Orhana Pamuka, mora da napusti svoju domovinu zbog stalnih napada.

Kao stotine hiljada drugih Jermena, i najpoznatiji jermenski autor Hovanes Grigorjan će se ove subote popeti na brdo i položiti cveće. I mada ne veruje da će to doživeti, on deli mišljenje mnogih da bi Turci jednog dana trebalo da priznaju odgovornost za genocid: „To je ispravno mišljenje. Ne bih želeo da crpimo energiju za budućnost iz jedne takve tragedije. Nemci su učinili ispravan korak kada su priznali genocid nad jevrejima. Ako Turska prizna genocid nad nama, onda ćemo i mi moći da ga zaboravimo.“

Autori: Mirko Švanic / Andrea Jung-Grim

Odg. urednik: Nemanja Rujević