Pre nekoliko dana u Nemačkoj se na naslovnim stranama našla i ova vest: „Toliko mnogo mladih kao nikada pre“. Svaki deseti stanovnik je krajem 2021. imao između 15 i 24 godine. To je otprilike 8,3 miliona ljudi. S druge strane, u Nemačkoj živi više od 18 miliona ljudi starijih od 65 godina.

Nemačka se nalazi u sred velikih demografskih promena -a to pre svega znači da društvo stari. Suviše je malo doseljenika, a i ne rađa se dovoljno beba da bi to moglo bar donekle da se ublaži. To dugoročno znači da će ljudi posledice takvih promena osetiti najpre na svojim penzijama.

U Nemačkoj se penzije finansiraju preko „sistema međugeneracijske solidarnosti“. To znači da radno sposobno stanovništvo finansira sadašnje penzionere. Ljudi koji rade i uplaćuju socijalno osiguranje doprinose penzionom fondu isto onako kako su današnji penzioneri, dok su i sami bili radno sposobni, finansirali tadašnje penzionere. Takav model praktikuje se u mnogim zemljama. U nekima od njih, kao na primer u Švedskoj, postoje i dodatni fondovi čiji je cilj ostvarivanje dodatnog profita. U Nemačkoj država već sad subvencioniše penzije preko poreskih prihoda.

-pročitajte još: Nemačka: I posle 45 godina rada svaki treći zaposleni mogao bi da ima penziju od oko 1160 evra

Međugeneracijski ugovor

Nemački model funkcioniše samo ako postoji dovoljan broj onih koji uplaćuju socijalno osiguranje. I upravo je to slaba tačka „međugeneracijskog ugovora“ u društvu koje je sve starije. Već danas, sudeći po podacima Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD), u Nemačkoj na 100 osoba koje uplaćuju doprinose ima 37 penzionera.

Taj broj će kontinuirano da raste. U 2050. se očekuje da će odnos biti 58:100. Situacija u drugim zemljama je još dramatičnija. U Japanu bi taj odnos 2050. mogao da bude čak 81:100. Istovremeno, zemlje poput Indije u kojima je stanovništvo u proseku mlađe, za sada nisu tako teško pogođene. Ipak, i tamo se već uočava sličan trend.

Šta to znači? To znači da će ili penzije biti manje, ili će više morati da se uplaćuje. Moguće je i da će država još više morati da subvencioniše penziono osiguranje. A postoji još jedna opcija o kojoj se često priča: odlazak u penziju sa 70 godina. U Nemačkoj se starosna granica za odlazak u penziju postupno povećava. Ona se nedavno pomerila sa 65 na 67 godina.

Johanes Rauš iz Minhenskog centra za ekonomiju starenja za DW kaže da će pre ili kasnije granica za odlazak u penziju biti „prilagođena“ očekivanoj životnoj dobi građana – koja raste. To bi, dodaje, imalo i određene prednosti. Balans bi mogao da opstane: na jednoj strani bi bili penzioneri, a na drugoj bi bilo dovoljno onih koji uplaćuju u penzioni fond. Kada bi se u penziju išlo sa 70 godina, visina doprinosa ne bi morala da se menja, a moglo bi da se isplaćuje i više penzija, smatra Rauš.

-pročitajte još: Sa 72 godine još uvek na gradilištu

OECD procenjuje da će u 20 od 38 zemalja-članica starosna granica za odlazak u penziju da poraste – na 66,1 godinu za muškarce i 65,5 za žene. U zemljama u kojima je već sada ta granica povezana s očekivanom prosečnim godinama života, na primer u Danskoj, Italiji i Estoniji, stvarna starosna granica za odlazak u penziju biće i mnogo veća od navedenog proseka. U Japanu se vreme za odlazak u penziju ne menja, ali treba istaći da je u toj zemlji naročito visok broj penzionera koji i dalje rade neki posao.

Kritike zbog visoke starosne dobi

Međutim, još uvek se ne nazire jedinstvo oko koncepta „U penziju sa 70“. „Kada je reč o penzionom sistemu, nije dovoljno voditi računa samo o njegovom finansiranju“, upozorava Klemens Teš-Rumer iz Nemačkog centra za pitanja starosti (DZA). On za DW objašnjava da je važno i šta se finansira, odnosno kako da se omogući penzija koja je ljudima dovoljna za život. „Problem koji vidim kod penzije sa 70 godina jeste zakidanje onih osoba koje zarađuje manje, kao i ljudi s kratkim radnim vekom, onih koji su otišli prevremeno u penziju zbog, na primer, neke bolesti.“

Statistika pokazuje da ljudi s nižim stepenom obrazovanja umiru ranije. Kasniji odlazak u penziju za te ljude bi značio i kraće vreme provedeno u penziji. Pre nego što se poveća starosna granica za odlazak u penziju, trebalo bi iscrpeti druge opcije: pojačano doseljavanje kvalifikovane radne snage, bolju usklađenost privatnog i poslovnog života i više investicija u bolje obrazovanje za mlade ljude, kaže Teš-Rumer.

On dodaje da povezivanje starosne granice za odlazak u penziju s očekivanom dužinom života za sada ima više nedostataka nego prednosti. Ali, napominje i da bi više fleksibilnosti i dodatna rešenja mogli da budu plan za budućnost. To za njega podrazumeva fleksibilnu granicu za odlazak u penziju. „Fleksibilnu prema gore, ali i fleksibilnu prema dole, kako bi oni ljudi koji ne mogu da rade do 67 godina života mogli i dalje da vode dobar život u starosti.“

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.