Predsednik Turske Redžep Tajip Erdogan najpre je ljutito govorio o „težnji za dominacijom“ koju na Bliskom istoku pokazuje istočni sused, a potom je otputovao upravo u Iran kako bi tamo vodio harmonične razgovore s predsednikom Hasanom Rohanijem. Ta politička epizoda tipična je za Erdogana: prvo se podigne retorička oluja, da bi se potom delovalo pragmatično.

Kao dugogodišnji premijer Turske, njen današnji predsednik u velikoj meri je zaslužan za njenu izolaciju u regionu u proteklom periodu. Ta usamljenost Turske neželjena je posledica jednog ambicioznog projekta. Erdoganova islamsko-konzervativna vlada je izbijanje tzv. „Arapskog proleća“ doživela kao šansu da poveća uticaj Turske u čitavom regionu i da nađe pouzdane saveznike u sunitskim organizacijama poput „Muslimanskog bratstva“.

Neuspeli plan Erdogana

Plan je propao. U Egiptu je njegovog partnera Mohameda Mursija srušila vojska, a odnosi dve najvažnije države regiona su zbog toga i danas „zatrovani“. Pošto vladari arapskih zemalja u „Muslimanskom bratstvu“ vide opasnost za svoju vlast, nastale su napetosti u odnosima Turske i sa Saudijskom Arabijom i drugim državama regiona.

Istovremeno, dramatično su se pogoršali odnosi Turske sa Izraelom, Irakom i Sirijom. U Ankari se već čuju zluradi komentari kritičara da umesto „nula problema“ sa susedima, što je bio proklamovani cilj bivšeg šefa diplomatije i današnjeg premijera Ahmeta Davutoglua, Turska sada ima „nula prijatelja“. Ipak, jedan Erdoganov savetnik ponosno govori o „časnoj izolaciji“.

U potrazi za izlazom

U odnosima sa Iranom nije bilo velike krize. Ipak, tradicionalni rivalitet između sunitske članice NATO i šiitskog neprijatelja SAD neprestano je bio povod za sporove. Konflikt u Jemenu sada je pružio priliku Erdoganu da povrati izgubljeno poverenje među sunitima. Ankara je signalizovala podršku vojnoj akciji koju je u toj zemlji pokrenula Saudijska Arabija, a Erdogan je upozoravao na želju za dominacijom koju pokazuje Iran. U zemljama Persijskog zaliva bili su zadovoljni tim izjavama, ali su one u Teheranu izazvale toliko razočarenje, da se čak razmatralo otkazivanje Erdoganove posete.

Pomirljive poruke u Teheranu

Erdogan je bio istrajan u tome da dođe do susreta i pokušao je tokom boravka u Teheranu da se nametne kao posrednik u krizi u Jemenu. Izjavio je da mu nije stalo do šiita ili sunita, već do svih muslimana. Turska želi takođe da bude trgovinski partner Irana, ukoliko nakon dogovora o iranskom atomskom programu budu ukinute međunarodne sankcije toj zemlji i tako se otvori mogućnost za izvoz turskih proizvoda. To bi joj, opet, moglo doneti nove kritike Arapa, odnosno sunitskih država koje strahuju od jačanja Irana.

Na kraće ili na duže staze – Turska bi tako opet mogla da zapadne u teškoće zbog svog vrludanja između Arapa i Irana. Na duže staze neće biti dovoljno da se Teheranu samo na rečima pokaže zainteresovanost za dobre odnose. U svakom slučaju, vrh Turske još uvek ne pokazuje da ima uverljivu političku viziju sopstvene pozicije u regionu.